Neverovatna ispovest žene koja je trpela emotivno nasilje: Koliko sam puta samo ležala na mokrom podu kupatila sklupčana, braneći se od njegovih napada dok je on vrištao: “Prestani da plačeš kao beba. Ti si luda. Niko te ne bi trpeo kao ja!”
Koliko puta sam se smirivala brojeći svoje udisaje, vraćajući se u stvarnost tokom napada panike izazvane njegovim vrištanjem na mene? Ali nikad me nije udario.
Ne mogu više da nabrojim momente, sate, dane i mesece koje sam provela u kupatili crvenih, otečenih očiju smirujući svoj strah izazvan njegovim dranjem, galamom i psovanjem.
A on je bio samo na metar od mene, mirno spavao dok sam ja iznova i iznova sebi postavljala pitanja:
“Kako sam postala ova žena? Kako mi se moglo dogoditi ovo? Kako sam to sebi dopustil? Kako? Kako? Kako?”
Koliko puta sam se pogledala u ogledalo i nisam mogla da se prepoznam? Koliko mržnje može da podnese jedna slomljena žena? Ali nikad me nije udario.
Koliko puta sam nakon napada dopuzala u krevet i zaspala mrtvim snom, probudila bih se sa njegovim rukama oko mene i njegovim dahom na uvetu: “Ja nisam bio ovakav. Ti si mi to napravila! Ti me izluđuješ! Toliko te volim da se gubim!” govorio mi je.. Ali nikad me nije udario.
Kolko puta sam samo naišla na tragove njegove prevare? Ćutala i smeškala se svaki put kada bi me njegova rodbina pitala da li je to moj ruž kojim je uprljana njegova košulja… Ali nikad me nije udario.
Ne znam više koliko puta sam prećutala njegovo odsustvovanje od kuće pod izgovorom da je sa klijentom, a onda bih dočekala jutro u kući sama jer je on prenoćio negde tamo… Svaki dan je bio mučenje. Čist sadizam.
