Kada verujete mislima u svojoj glavi o tome kako vaš odnos “treba” da izgleda ili oseća, osećate se usamljeno. Evo primera.
Vaš partner ima važan zadatak na poslu, a vi ostajete kod kuće ceo dan i brinete o deci. On se često vraća kući kasno i jedva provodite vreme jedan s drugim.
Uskoro postajete nezadovoljni jer vam on ne daje isti stepen pažnje kao pre. Vi mislite u sebi: “Moj suprug bi trebalo da daje više pažnje i ne bi trebalo da provodittoliko vremena na poslu.“
Zbog tog uverenja počinjete da se osećate nesrećno i raste vaša netrpeljivost prema njemu. Vi krivite njega za svoju usamljenost.
Međutim, šta bi se dogodilo da se ta misao nije pojavila? Sve bi bilo dobro. Ne bi vam smetalo što provodi toliko vremena na poslu. Ne bi se osećali uvređeno niti bi bili nesrećni.
Ovaj primer pokazuje kako verovanje u jednu jednostavnu misao može iskriviti ceo svet. To je razlog zašto je tako važno ispitati svoje misli.
Možete pregledati svoje misli postavljajući sledeća pitanja. Ova pitanja samo će vam pomoći ako ste iskreni prema sebi:
1. Koja misao uzrokuje moje nezadovoljstvo? Imajte na umu da naše misli stvaraju emocije, a ne okolnosti.
2. Je li misao _________________ stvarno istina? Jesam li 100% siguran da je to istina? Drugim rečima, možete li apsolutno biti sigurni da će vaš odnos biti bolji ako se dogodi ono što vi mislite da bi se trebalo dogoditi?
Može li biti apsolutno sigurni da ćete biti dugoročno srećni, ako vaš partner prestane da radi nešto?
3. Kako bi moj život izgledao bez te misli? Drugim rečima, kada bi prestali da verujete u misao iz koraka 1, kako bi se osećali?
Realnost je da je život u potpunosti neutralan – ali naše misli o životu su one koje ga čine “dobrim/ lošim”, “ispravnim/pogrešnim”, “ružnim/lepim”, “dostojnim/nedostojnim”.
To je možda u početku teško razumeti, jer smo navikli da verujemo svojim mislima. Ali, kroz samoistraživanje, malo po malo možete početi da podižete veo koji vas odvaja od stvarnosti.
Vaša sreća je vaša odgovornost, a ne odgovornost vašeg partnera. Ali, preuzimanje samoodgovornosti nije pasivan proces već aktivan.
