Ljudi, vrlo često, pobrkaju termine i njihova značenja. Neki, iz pukog neznanja i neukosti. Mnogi, sa namerom da zamene teze, zlurado, pa im po potrebi, ista stvar znači jedno, a drugi put, ono, baš suprotno. Razlozi za to su različiti, ali uzrok tome je uvek iz istog izvora – sopstvene slabosti.
Većina će reći da svako treba da gleda svoja posla, ali kada naiđu na nekoga ko to zaista i čini, uvek i neizostavno, on neće biti neko ko gleda svoja posla, već će biti – uobražen, hladan, autističan, nezainteresovan.
Zašto? Zato što ljudi vole da čačkaju po tuđoj intimi, ali vole i da se čačka po njihovoj, iako se pretvaraju da ne vole, piše Sito&Rešeto.
Čime bi hranili sujetu kada bi znali da ljude ne zanima ono što oni rade? Zar voajerizam i egzibicionizam sada nisu na vrhuncu svoje moći? Ne znam da li još iko plaća špijune, kada danas, svako može da dođe do raznih podataka o svakom, i to zato, jer su ljudi na to pristali?! Za džab-džabaka.
Dok slažu slagalicu, čeprkajući po onome što se njih ne tiče, ako fale delovi, ono što fali, oni će da izmisle. Ima slika da se složi, samo tako. Na šta će to da liči, nema veze. Njima nije bitno šta je istinito, nego da imaju sliku koja se njima sviđa.
Najzabavnije mi je, kada pred njima, tresnem pravu sliku. Da se ne muče. Eee, neće oni pravu sliku. Ima da je docrtaju i tačka. Svako vidi ono što želi, ili što se njemu sviđa, i tu, nema pomoći. Zašto im tresnem gotovu sliku, kada to znam? Rekla sam već. Ludo se zabavljam dok posmatram te izraze lica, pokušaje da neveštim pokretima menjaju sliku, i tako se, zamažu kao deca na času likovnog.
I moja mama je digla ruke. Šta će, jadna žena, ne može ni ona više da pokušava da zabašuri ono što sam rekla (a rekla sam baš ono što sam mislila), rečima: „Nije ona tako mislila“. To je moja mama stalno radila, od kad sam progovorila. Nije žena znala šta ju je snašlo. Bila sam velemajstor da kažem naglas, ono što svi vide, a ćute. I dok se ona pravdala rečima: „Nije ona tako mislila“, ja sam zaprskala do kraja, potvrdno i ozbiljno klimajući čupavom glavom:
– Jesam, jesam, baš sam to mislila.
Postigle smo nagodbu, da ćutim, dok me neko nešta ne pita. Samo, to nije baš mnogo popravilo stvar. Znate, ljudi svašta zapitkuju. I onda, grom iz vedra neba.
Nagodba je i danas na snazi. Dok me ne povuku za jezik.
Teglim ja, prošle subote, svežu robu sa pijace, pa nogom, otvaram ulazna vrata u zgradu. Kad, srećem ženu koju znam iz viđenja. Sad, da li ona živi u mom ulazu, ili onom do, ili preko puta, pojma nemam. Ne znam ni kako se zove. Kako god ko shvatio, mene mnogi ljudi zaista ne zanimaju. Eto, ja mislim da gledam svoja posla, a oni misle da sam uobražena i tako to. Još gore je, što oni znaju, da mene uopšte ne zanima šta oni o meni misle, niti me to potresa. O meni ima ko da misli. Nekoliko ljudi, i meni je to više nego dovoljno.
– Oho, komšinice, nisam vas videla 100 godina! Viđam vašeg sina, on je već veliki momak. Mislila sam da ste se vi odselili. Jeste dobro?
– Dobro sam, hvala. Kako ste vi? – ne bih je ni pitala, da mi mama nije iskrsla pred očima, sa onim njenim izrazom lica, kako se ponašaju lepo vaspitana deca.
– Bože, od kad vas nisam videla – prelazila je pogledom preko mene, gore –dole, par puta, kao skenerom – Nisam dugo videla ni onog finog gospodina što vas je posećivao, pa sam mislila…
– Nisam ga ni ja videla, verovatno isto toliko. Cenim da vam je evidencija precizna. Ako vam on treba, da vam dam njegov broj? – spuštam one gomile kesa, da mi ne seku ruke.
– Aaaaaaa, ne, ne, ja onako – gledala me je zabezeknuto.
– Niste mi rekli, šta ste mislili, što bih se selila iz svog stana? – procenila sam da zabava može da počne.
– Paaaa – izgledala je kao miš kad upadne u mišolovku, dok sam je gledala podignutih obrva – mislila sam, možda ste se udali. Nemojte se ljutiti, ali ljudi svašta pričaju. Znate kakvi su ljudi? Vi ste dugo sami, a ovako spolja, ne fali vam ništa, pa, eto, ljudi kažu…
– … da mora da mi nešto jako fali, što se ne vidi spolja, kad me niko neće – nastavila sam namerno umesto nje.
– Ne, ne, zaboga, nego, eto, ja mislim, gre’ota da ostanete sami. Teška je samoća, a nešto se mora trpeti. Eto, ja hvala Bogu, već 32 godine živim u braku. Svašta sam i ja preturila preko glave, pa opet
