“Nada počinje u tami, ta tvrdoglava nada da će se – samo ako se pojaviš i pokušaš da učiniš ispravnu stvar – pojaviti zora.”
Možda se osećaš ogorčeno i frustrirano jer svima oko tebe je lakše. Možda se utapaš u ljubomori i ne možeš da uzmeš dovoljno vazduha da vidiš dalje od te zavisti.
Možda si dobra, saosećajna, pažljiva…dok se svi oko tebe ponašaju baš suprotno. Možda sve što vidiš oko sebe je tuga i samo želiš jedan tračak svetlosti, samo jedan zrak, bilo šta.
Kao da i dalje traje zima, bez obzira na vreme. Možda si raskrstila. S ljudima, s porodicom, s prijateljstvima, s ljubavnikom, s poslom, sa svime. Možda se pitaš čemu se truditi, zašto samo ti pokušavaš da rasteš i radiš na sebi dok su drugi zadovoljni sa svojim životima, zadovoljni su da budu ista osoba koja su bili pre deset, dvadeset ili trideset godina.
Možda si zaboravila do čega ti je stalo. Možda je tvoja strast napustila zgradu i ostala si sama bez ičega da te drži, ničemu nemaš da se nadaš. Možda ništa ne valja i sve je loše.
PRVO: Ti nisi sama. To je važno. Zacrtaj sebi to.
DRUGO: Kažu da je najmračnije pre svitanja, ali kako znaš da si u satu kada je najtamnije? Kako znaš da neće biti još gore, pre nego što postane bolje? Kako se držati nade, kada se nemaš čemu nadati? Kako se boriti proitv konstantne navale dokaza koji ti govore da život ne nudi ništa više, da je to to? Kako se zauzeti za ljubav, kada se čini da se toliki zauzimaju za mržnju?
Kako?
Jednostavno počni.
Jer moraš.
Ne postoje druge opcije, iako se tako čini. nema ih. Jedino je ljubav. Jedina prava povezanost gradi se saosećanjem i ranjivošću. Jedini način da se vidi neka promena u ovom svetu je da postaneš ta promena, dan za danom. To je nezahvalan, ali neophodan posao.
Ako tvoje srce toliko žudi za nekom vrstom napretka, ništa ti drugo ne preostaje nego uteloviti taj napredak.
Osećaš li da te ugnjetava taj nedostatak ljubavi i saosećanja u ovom svetu, onda je tvoje srce na pravom putu. Ti si cela ušla u tu bitku.
