- Meni je najgore kad treba da obavim neki telefonski razgovor. Pripremam se po nedelju dana da to obavim, vežbam šta da kažem, a onda sve počne da mi se meša u glavi i brljavim i plašim se da ću samo izlupetati u slušalicu gomilu nevezuša i da me osoba sa druge strane neće shvatiti, da će misliti da sam budala, ludak, glupak, pa zapisujem na papir sve. Zato danima ne odgovaram ljudima na pozive i često ne dižem slušalicu. Ljudi misle da sam previše egoistična i da brinem samo o sebi. Često zbog anksioznosti ispadam nepristojna preko telefona. Zaboravljam da kažem “dobar dan”, da se predstavim i slično od silnog ponavljanja u sebi onoga što treba da pitam i straha da nekome ne dosađujem i zadržavam ga preterano na vezi. – Merlin
- Igram se sa torbom, kosom, telefonom… bilo čime što mi je u rukama kako bi olakšala nervozu. Nesvesno to radim. Jednom sam tako za poslovnim ručkom besomučno gnječila salvetu, da nisam ni primetila da je sva u fronclama. – Keti
- Uvek sedim negde pozadi, leđima naslonjen uza zid. Ako takvo mesto nije slobodno, obavezno pitam nekoga da se zamenimo. Često uopšte ne čujem ništa od razgovora ako sedim “na pogrešnom mestu”, tražeći pogledom gde da pobegnem. – Džefri
- Mislim da me već svi smatraju budalom i da će sve što kažem / uradim samo pojačati taj utisak. – Brajan
- Uh, čet i mejlovi su moja noćna mora. Treba mi sto godina da odgovorim. Naročito su odvratni grupni četovi. Uvek sam prestravljena time da ću nešto pogrešno otkucati, da ću napraviti gramatičku grešku ili će određene reči bez propratne intonacije, mimike delovati uvredljivo ili bezobrazno. Imala sam mnogo ovakvih problema i nesporazuma preko četova i sada me to potpuno užasava. – Kira
- Um mi non stop radi 200 na sat. Uopšte ne mogu da se skoncentrišem na sagovornika, jer u glavi razmišljam da li mi frizura izgleda ok, da li dajem sagovorniku dovoljno prostora, da li da ostanem i saslušam ga ili odem kući. Ako odmah krenem, mogu da stignem kući za toliko i toliko vremena i spavam toliko i toliko sati, ako ostanem 15 minuta, spavaću toliko i toliko. Od silnih računica i misli budem potpuno iscrpljena. – Stefani
- Od trenutka kad dođem u društvo, počinjem da smišljam izgovore da odem, ili makar napustim prostoriju. Osećam se užasno loše u prostoriji punoj ljudi, odjednom mi se vrti kao da ću da se onesvestim, nedostaje mi vazduha, vrpoljim se, zveram okolo… Moram stalno da menjam mesto, da se vrtim, krećem od jedne do druge osobe. Nigde ne mogu da stojim duže od minut. – Džesika
- Otkazujem dogovore i planove u poslednjem trenutku. Ljudi me mrze zbog toga. Konstantno ispaljujem prijatelje. U stvari se jednostavno plašim da izađem među ljude. Plašim se da ću se nekako osramotiti. – Andrea
- Momentalno počnem da se znojim. Sa mene liju Nijagarini vodopadi, taman da je napolju minus. Zbog toga ne volim da se rukujem sa ljudima, ni da me neko dodiruje. Plašim se da ću im biti odvratan. Pred važne razgovore mažem antiperspirant po svim vidljivim delovima tela da ne primete moju nervozu. – Mark
- Uvek pravim planove dan unapred. Svakog jutra se mentalno pripremam za dan koji je preda mnom. To mi pomaže da ublažim anksioznost. Moram imati nekakav osećaj kontrole. Spontanost i iznenađenja su moja noćna mora. To jednostavno ne umem bez posledica po svoje mentalno zdravlje. Sve dok znam za nešto makar dan unapred, mogu sve da dovedem u red. – Elani
- Smatraju me nekakvom ledenom kraljicom, osobom dignutog nosa, stegnutom, strogom. U stvari se sa mukom borim da samo budem normalna dok me ispod površine trese panika.
- Odlutram često tokom razgovora. Ispada da ne slušam sagovornika, a u stvari ne mogu uopšte da se koncentrišem kada oko mene ima mnogo stimulansa. Čim ima previše toga da bombarduje moja čula, ja se nekako isključim i prisutna sam samo telom, ali ne i duhom. – Anđela
- Samo se smeškam i trudim se svima da se sklonim s puta. Sve vreme imam utisak da svakog nerviram, čak i kada su ljubazni prema meni. Užasno je. – Emili
loading...
