Uvereni da nismo baš vredni ljubavi, ulazimo u vezu sa zauzetim muškarcem, jer naše nesvesno ipak radi svoj posao, naš izbor je dakle direktan rezultat našeg stava o sebi koji godinama uzgajamo. Ulazimo, dakle, u priču nepostojanja, jer mi nismo ni vredni da postojimo i naša priča postaje bajka. Dosta se ljubavi, nežnosti i čežnje razmeni u toj vezi, partner nas obasipa pažnjom, posesivno nas vezujući za sebe i tako ostajemo u vezi godinu, dvije, tri…deset…pa i petnaest. Svaka godina sa sobom nosi sve veću patnju, želju za begom, za raskidanjem odnosa.
Od princeze iz bajke, žene njegovih snova koja ima sve što nema njegova žena, pretvaramo se u frustriranu i nezadovoljnu ženu koja nije u stanju da iskorači u svet stvarnosti i postaje stvarna žena sa svojim realnim potrebama. Međutim, najmanje što treba da činimo je da okrivljujemo svog oženjenog ljubavnika, jer time samo govorimo koliko smo nespremni i nesposobni da preuzmemo odgovornost za svoj život, a tako i na ljubavnika ostavljamo utisak nesposobne i nezrele osobe koja ga podsvesno plaši jer je i sam dovoljno nezreo i neodlučan, te se od njega ne mogu očekivati nikakva konkretna rešenja, isto kao što i mi ne možemo da donesemo konačnu odluku i tako se godinama vrtimo u krug.
Kada se već zateknemo u tom začaranom krugu, besmisleno je razbijati glavu o tome šta on radi dok je sa svojom ženom, da li je voli, da li vodi ljubav s njom, da li je s njom u braku samo zbog dece i sl.. Takav odgovor ne zna ni on sam, ali nas bilo kakav odgovor neće učiniti srećnom. Razvijanjem negativnih aspekata prema njegovoj partnerki nećemo dospeti daleko. Sve da on i ne gleda svoju zakonitu ženu, da ne komunicira s njom, da je prezire i mrzi, mi nemamo ništa od toga.
On jednostavno nije spreman niti sposoban da ostvari duboku i trajnu vezu i prevaziđe krizu koja se javlja kada se rodi dete, kada partnerka više nije tako privlačna i zanimljiva, kada se nagomilaju finansijski problemi i sl. Iz tog razloga mu odgovara činjenica da može da ima vezu u kojoj neće biti opterećen pitanjima svakodnevnice, u kojoj će moći da sanja svoj dečački san o ženi koja ga voli i prihvata bezuslovno.
Povratak ženi je povratak u realnost, a ljubavnica ne može da ima tu realnost jer predstavlja njegov odlazak u bajku u kojoj postoje samo lepe stvari. Ljubavnica nije žena s kojom će ga očarati razgovor o plaćanju režija, o nabavci namirnica, kupovini nameštaja ili školskih udžbenika, jer ona pripada svetu u kome je to sve rešeno čarobnim štapićem. Prihvatanjem takve veze mi potpisujemo prećutni sporazum i u startu smo svesni ograničenja koja kasnije pokušavamo prevazići, nastojimo biti drugačiji, pokušavamo privući poštovanje i ugrabiti nešto od realnog života. Retko kada takve bajke uspevaju da uđu u zonu realnosti i taj prelazak zna biti veoma bolan i destruktivan.
