Partner je naše ogledalo. Njegova slabost je ujedno i naša, a naša slabost je i njegova. Ljudi se međusobno spajaju kako bi spoznali sopstveni karakter i radili na njegovoj izgradnji.
Na primer, svesno upuštanje u vezu sa zauzetim partnerom upućuje na rascep u nama koji može biti produkt odbačenosti ili nedostatka ljubavi u detinjstvu, ali najčešće ćemo kroz vezu s nedostupnim partnerom (oženjenim muškarcem) nastojati da “slomimo” emocionalno nedostupnog oca iz ranog detinjstva. Bez obzira na svu pažnju i ljubav koju razmenjujemo s takvim muškarcem, neminovna je distanca (njegovo vraćanje porodici), koja je pre svega zapamćeni model odnosa i nečega što je stvorilo hendikep unutar našeg emocionalnog dela – udaljavanje i nedostatak bliskosti. Sigurno je da mučenje i beg nisu rešenje, niti je cilj ovakvih veza da patimo već da otkrijemo njihovu duhovnu pozadinu i radimo na raskrinkavanju aspekata naše ličnosti koji su tome doprineli. Čim osvestimo neki aspekt ličnosti, iščupamo mu koren i izložimo suncu (svesti), on više ne može da živi i gubi svoj uticaj. Dokle god to ne učinimo, postoji tendencija ka privlačenju tačno određenog tipa muškarca/žene.
Partner predstavlja naše nadopunjujuće kvalitete čijom integracijom mi postajemo potpunija i razvijenija ličnost. Često nam ti kvaliteti deluju suprotno i neprihvatljivo, ali oni zapravo predstavljaju najdublje aspekte naše unutrašnjosti.
Ako privučemo muškarca koji je spreman prevariti svoju zakonitu partnerku, ne možemo poreći da negde u nama postoji nedostatak svesti o sopstvenoj vrednosti i spremnost da prihvatimo sporednu (manje vrednu) ulogu. Ko nas je tome naučio, ako ne odnos s jednim od roditelja u ranom detinjstvu koji nam je negde utisnuo osećaj odbačenosti i naša krhka i ranjiva dečja psiha je usvojila poruku “nisi vredan da postojiš… nisi vredan ljubavi”. U tom kontekstu, sve što vredi pripada nekome drugom, jer mi nismo dostojni da nam se pokloni nešto vredno. Kada smo mali i bespomoćni, jedino što vredi za nas jeste roditeljska ljubav i zaštita, jer nismo svesni nikakvih drugih vrijednosti, ljubav je dakle osnovni parametar kroz koji percipiramo svoju ulogu u svetu. Ali, u ovom slučaju, naša uloga je da budemo odbačeni, bačeni u smetlište, neželjeni, bezvredni.
Jedna izreka kaže “kada stisnemo pomorandžu, iz nje će izaći sok od pomorandže i ništa drugo”, tako isto iz nas će izaći ono što smo u sebi uzgajali celo vrijeme, a o tome govore naši izbori, naše emocije i sposobnost da se nosimo sa životom i preuzmemo odgovornost za svoje postupke. Uzmimo papir i olovku i zapišimo svoje učinke i rezultate: poslovni uspeh, prihodi, emocionalni odnosi, deca, porodica i sl. i ocenimo ih na skali od 1 do 10. Kompletna smesa koju dobijemo jeste naš sok koji smo stvorili u podsvesnim spremištima i u različitim periodima života on se “cedi” iz nas kada god nas nešto pritisne. U detinjstvu, kada nam neko učini nažao, mi plačemo i u tim suzama izlazi sva gorčina naše odbačenosti i bespomoćnosti. Kada odrastemo, plačemo na potpuno isti način, ali uvek u nama ostaje ista gorčina zbog koje smo plakali kao malo dete.
