Osoba koja oseti ovaj strah najčešće odlučuje da ga izleči na najjednostavniji mogući način: tako što će i ona izaći i postaviti na društvene mreže fotografije na kojima deluje da živi neki veoma poželjan život. Te nove fotografije potom vidi još više ljudi, njeni prijatelji, i tako se sve umnožava eksponencijalnom brzinom. Zbog toga je za veoma kratko vreme kompletna generacije postala opsednuta ovim strahom, a mnoga ispitivanja pokazuju da je pogođeno više od 50 odsto mladih.
Menadžeri noćnih klubova, splavova, neoboemskih kafana, svi su oni veoma svesni ovog fenomena. Nekada su mamili ljude u svoje lokale pomoću raznih promotivnih cena pića, ili najavom dolaska poznatog di-džeja, ali danas je strategija za promociju samo jedna: objaviti što više lepih slika na društvenim mrežama, kako bi se oni koji su ostali kod kuće što više kajali i sledeće nedelje odlučili da dođu, iz straha da nešto ne propuste. Ovi klubovi zato ulažu veoma mnogo u fotografije, i svaki klub ima svog profesionalnog fotografa koji će učiniti da ljudi prosečnog izgleda izgledaju lepi i srećni.
Najveći apsurd jeste to što se ljudi sa tih veselih fotografija zapravo veći deo večeri dosađuju, piju piće i gledaju u plafon ili u svoje telefone. Jedini trenutak u toku večeri kada svi imaju nasmejana i srdačna lica jeste onaj kada treba da se slikaju. Oni koji su ostali kod kuće i koji te slike gledaju, stiču tako lažni utisak da se čitavo veče tamo dešavao nekakav ludi provod i da im život prolazi u dosadi dok neko tamo uživa.
