Jedna devojka odlučila je da napiše šta misli o gastarbajterskoj “nostalgiji” za rodnom zemljom i… neće im se dopasti. Tekst vam prenosimo u celosti:
Potičem iz sredine iz koje je većina ljudi „zapalila preko grane“ u potrazi za boljim i sigurnijim životom. Moji roditelji, sestra i ja imali smo tu (ne)sreću da ostanemo u Srbiji. S jedne strane, zavidim gastarbajterima koji ne moraju da brinu o tome da li će imati sredstava da prežive mesec, a sa druge strane, drago mi je što nisam postala kao oni, bahata i površna.
Mislim da imam pravo da govorim o ovoj temi, jer sam okružena takvim ljudima, većina mojih rođaka živi u Francuskoj ili Švajcarskoj, i svake godine moram da trpim njihovo kukanje, jadikovanje i prenemaganje.
Kada dođu juli i avgust, moje selo se napuni ljudima koji decenijama žive preko grane. Ulice zauzmu besne limuzine, mi, „seljaci”, padnemo u drugi plan a naseljem se čuje strani, uglavnom francuski jezik.
To sam uvek mrzela kod njih!
Kao klinka sam i htela da se družim sa njima, da igramo košarku ili odbojku u školskom dvorištu ili vozimo bajs po selu, ali sam se uvek ja osećala kao stranac i gledala kao „tele u šarena vrata“ dok oni međusobno pričaju na meni nepoznatom jeziku. Uvek sam mislila da me ogovaraju. Realno, viđali bismo se jednom godišnje i sa njima zaista nisam imala zajedničkih tema za razgovor.
Svake godine bi dolazili drugim kolima, na sebi bi imali sve firmirane stvari, najnovije patike i mobilne telefone. Na kilometar možete da skontante da su u pitanju gastarbajteri…
Kao što sam već napomenula, većina mojih rođaka živi u nekoj zemlji na zapadu. Priznajem, uvek se jave kada dođu na godišnji odmor u selo, posle nekog letovanja na egzotičnoj destinaciji…
