Naravno, sve mi znamo da ima dana kada je čak i pronalaženje vremena za pranje zuba nemoguća misija, ali i tada sam svesna da sam, kada moj muž stigne sa posla, zaslužila makar malo samo svog slobodnog vremena. Ko mi je bio kriv što sam mislila da sam nezamenljiva, počevši od toga kada su bolesni pa do nekih banalnih stvari koje sam pre uvek sama radila ne očekujući da se on uključi. Trčala sam i kad treba i kad ne treba i sve htela sama, a u sebi sabijala nezadovoljstvo i stres. Sada iznosim svoje potrebe i zahteve kao nešto normalno i očekivano. I to funkcioniše. Naš brak je ovako zdraviji, nema više tajnog ogorčenja prema njemu i svakodnevnog iščiđavanja:”Kako može da ne pita šta treba da se uradi? Može li nešto da mi pomogne?”
Sve to nije mirisalo na dobro. Sve to prikriveno nezadovoljstvo osećala sam kao teret više u svom braku. Otkrila sam da moram sama da se izborim za parče svoje slobode. Ali i sa osećanjem krivice koju ta sloboda nosi. Stekla sam poverenje u sebe, u svoje odluke, u činjenicu da je i moje vreme dragoceno kao i njegovo. A kako je više vremena provodio sa decom, i u njega.
Zato, drage moje, ne dozvolite nikome da vam zaposedne život. Niste vi kučence pa da vas neko pusti da nešto uradite same. Samo psihički i fizički zdrava i srećna majka i supruga su potrebne deci i mužu. A trpljenje bilo čega ne vodi ka sreći.
