Da li je zaljubljenost i sreća povezana sa pripadanjem nekome ili je moguće postići oba i kada smo sami?
Kada god mi se izbeče, naglas: ,, Ti si neka feministkinja? ” ja se osetim kao izgubljena Jevrejka međ’ Palestincima. Dakle, osetim se krajnje nepriznato i nerealno. Jevrejka… A na sve to još zaljubljena, a sama.
Ne žalim se. Ne prihvatih taj nametnuti koncept samoće. Dosadan je i naporan. Tera me da se određejum u nekakvom dvouglu, pošto poto, ne uzimajući u obzir da sam ja jebeno srećna i ovako ,, sama” . I baš tako sama, poput lista na vetru, ja se osećam kao Jevrejka međ’ Jevrejima: zaštićeno, obećano i presveto.
Zašto sam sama? Postoji li gluplje pitanje na svetu od pitanja: ,, Zašto si sama? ” ? Jok. Još uvek ne shvatam šta uopšte znači biti sam/a?! Imam li nekog? Ne razumem. Imam svakog na koga naiđem, a da pritom poželim da ga gledam i slušam mimo tog prvog i sudbinskog susreta. Volim i ja. Zaljubljena sam. Ali, SAMA! Kontradiktorno, je li? Zašto sam sama? Ne znam. Ne razmišljam u pravcu otužnog konstatovanja i bespomoćnog propitivanja sopstvene samoće.
Verovatno još uvek ne naiđoh na nekog potencijalnog partnera?! Mada, ispada sada k’o da vrebam i priželjkujem, iz svog sunovrata samoće, kojekakvu unosnu i isplativu priliku za posao, a ne slobodnog ljubavnika. Bedno. Neću to da radim. Zato sam i sama. Verovatno. Ne znam. Osećam se isuviše prisutno i proračunato dok pišem o ovom tzv. vrebanju potencijalnih partnera. A opet sve činim ne bih li razbila mit o toj misterioznoj samoći…
