Kažu u Dalmaciji: dobar konj ima stotinu mana, a loš konj samo jednu – ne valja. Isto je i sa ženama. Pre nego što se “politički korektno” uznemireni raspomame, dopustite da se pozovem na ozbiljne autoritete: Miroslav Krleža u Zastavama pominje vrhunski kompliment svojoj junakinji, stasitoj i lepoj poetesi: “hanoveranska bedevija”. Milan Kundera ponoviće sličan kompliment u Smešnim ljubavima: čuveni dr Havel ubio se od muke da smuva jednu lepoticu “nalik na trkaćeg konja” (uspeo je). Molim ne potcenjivati konje, kobile to jest; ima nas koji volimo “konjastost” u žena; pre svega u smislu sapi, ali i bistrog, sjajnog oka i raširenih nozdrva. Ako me razumete.
Lepa žena ima stotinu mana, ako ste sitničavi – i ako dotična neće da vam da. Ružna žena ima samo jednu manu – ne valja, ali to nije stvar estetska, nego iznad svega duševna, da ne kažem karakterna; nekako isto ispada. Poznavao sam “objektivno” (u smislu gabarita i trenutno poželjne estetike) lepih žena koje su iz nekih razloga bile takvi skotovi da ih ne bih pipnuo ni službenom palicom (još znam neke od njih). Nekih razloga? Hm, da vidimo.
Arogantne kučke-lepotice, manipulativne i bezdušne; zalupane ambiciozne spisateljice kojima ne fali lepote i zicflajša, ali im fali talenta i poniznosti, bez kojih Sitzfleisch (pa i najlepši, visoki, čvrsti i obli guzovi) ne vredi; lokalne gadure, zgodne i hoćke, ali pohlepne i lišene svakog moralnog osećanja; politički ambiciozne ćurke koje bi (a to su i radile) svakoga izdale; itd., toga ima do mile volje, kao i kod muških. Da ih vidiš na ulici – okrenuo bi se garant, ali su ružne iznutra i tu pomoći nema; kanda to odatle ide.
