Ja odgovaram: ” Ja ne želim u bioskop. Želela sam provesti sa tobom pola veka, roditi sina, koji bi ličio na tebe, i umreti s tobom, jednog dana. A u bioskop – ne, ne želim ”. Ali, naglas, naravno, izgovaram samo prvih pet reči. Ali priča je uvek ista: on zove da bi me upitao: ” Da li si me volela? ” I ja odgovaram: ” Da ”. Da dragi, da kretenu; samo – da.
Odavno sam ravnodušna, i dalje me boli. I dalje diskonektujem srce nakon svake konekcije. Ne znam šta uraditi, da bi nas ovi povratnici prestali mučiti. Mogu biti ljubazna, vikati, ne javljati se na telefon, ali i u mislima, on će, svejedno, čuti odgovor na svoje pitanje: ” Da li si me volela? ” – ” Da ”. Na miru ostavljaju samo oni koji nisu voleli. Tačnije, ako i zovu, jednostavno ne primećuješ to.
Zaključak se sam nameće . Možda treba sama da šaljem poruke jednom mesečno? Trošak je mali: ” Volela sam te ”. A sada se smiri. A sada me pusti.
