I to dvosmerna – ako ne jedemo, uvredićemo partnera, ako jedemo, uvredićemo sebe, svoj osećaj, koji smo navikli da poštujemo. Kompromis u ovoj situaciji je da jedemo malo, pohvalimo kulinarsko dostignuće u svakom segmentu, a zatim sa puno obzira kažemo partneru da bismo više voleli da nas sledeći put ne iznenadi, nego da nas pita šta da spremi. Naravno, to ćemo morati da objasnimo, kao i činjenicu da smo jeli vrlo malo i bez apetita, pa sa svim mogućim taktom i dalje rizikujemo da se partner uvredi, ili užasno rastuži što je ispao tako nesmotren, pa to od nas zahteva dodatni emotivni angažman, koji doživljavamo kao pravo mučenje.
TANJA BOŠKOVIĆ ODRŽALA LEKCIJU MLADIMA: Boli me 21. vek, jer ljudi nekako propadaju
I to je samo jedan primer, od hiljadu stvari koje ćemo svakodnevno morati da pokušavamo da usklađujemo i pronalazimo kompromise, što će nas užasno umoriti i uništiti nam polet u vezi. Zbog toga, u ovakvim situacijama par ovako neusklađen u davanju i primanju, najčešće završi u tipičnoj situaciji udaljavanja onog partnera, koji pokušava da održi samostalnost i nezavisnost.
Ne mogu da uzvratim na isti način
Partner sa ograničenim kapacitetom primanja, zapravo je ograničen i u davanju. Možda na način stalne udaljenosti i delimičnog učešća, bez žara i strasti, a možda u naletima strasti, velikodušnosti i akcije, koji ga za neko vreme potpuno iscrpu, pa onda mora da se udalji i regeneriše. U prvom slučaju, pored takvog partnera osećaćemo se kao u pustinji, sa neprekidnom potrebom za racionalnim utroškom vode i retkim izgledima na poneku oazu. Zauzvrat, on će se osećati kao usred stalne pretnje peščanom olujom, jer će naša zasipanja doživljavati kao atak.
Zašto te je iskulirao ako mu se dopadaš: Pravi razlozi zašto ti se ne javlja više…
U drugom slučaju, partner sa većim i konstantnim kapacitetima, moraće da nauči da poštuje periode plime i oseke i da se izbori sa osećanjem odbačenosti, kad se partner posle kratke izdašnosti, povuče i udalji.
Plašim se preterane bliskosti
Kapaciteti bi mogli da se prodube, da im proračunati optimum ne održava strah, taj usukani računovođa, cicija po difoltu. On postavlja granicu bliskosti koja ne sme da se pređe, jer ga to ugrožava. Jer, ako se suviše zbližite sa nekim, a to znači, potuno se povežete u davanju bez ostatka i proračuna, taj neko će vam postati potreban i više nećete moći bez njega da živite. I onda šta, ako on ode, nestane, umre, a vi treba i dalje da živite bez njega? Zbog onog što se možda nikada neće desiti u budućnosti, strah se odriče mogućnosti koje nudi sadašnjost.
Ako previše ljubavi uguši našu samodovoljnost, postaćemo izloženi, ranjivi, meki, neupotrebljivi i nefunkcionalni. Zarad toga ćemo radije ostati oklopljeni, zaštićeni, oprezni, uzmaknuti i delotvorni, pa makar i nevoljeni.
Aleksina Đorđević / wannabemagazine.com
