Bile jednom dve žabe koje su bezbrižno živele u bari kraj jednog imanja. Pošto su svoju baru i okolinu već dobro upoznale, odlučile su da krenu dalje i da vide koja uzbuđenja im ovaj svet nudi. Tako stigoše i do ostave, koja se nalazila na imanju.
Dok su skakale okolo i upoznavale novo okruženje, ne obrativši pažnju kuda se kreću, ubrzo upadoše u kofu sa sveže pomuženim mlekom, na koju je neko zaboravio da stavi poklopac. Preplašene, počeše da skaču ne bi li izašle napolje, ali avaj: kofa beše suviše duboka.
Posle par pokušaja, prva žaba se obeshrabri i reši da odustane od daljih napora. Pokuša da nagovori i drugu žabu da učini isto: „Vidiš da ne pomaže, prestani da skačeš, uzalud je. Bolje da dostojanstveno zajedno umremo.“
Druga žaba nastavi da skače, ne obazirući se na nju.
Prva žaba, umorna i očajna, uzdahnu: „Ah, jadna ja i moja sudba zla! Suđeno mi je da tako mlada umrem… Zbogom svete, protiv sudbine se ne može.“ Prepusti se i potonu.
Druga žaba nastavi i dalje da skače i skače. Skakanje je postajalo sve teže i teže.
Iznenada, kada je već bila na izmaku snage, oseti tvrdo tlo pod nogama. Skačući, umutila je puter. Odrazi se i iskoči iz kofe. Odande je mogla da se srećno vrati svojoj močvari…
