Nekad je sve bilo jednostavnije.
Ja sam bila jednostavnija.
Nije mi bilo potrebno da trčim u noć i vetrim glavu.
Nije mi bilo potrebno da se sklanjam od nekih ljudi.
Nije mi bilo potrebno da tražim mir od sebe same.
Nije mi bilo potrebno da pričam sa psom češće nego s čovekom.
Nije mi bilo potrebno da popijem da privremeno zaboravim.
Nije mi bilo potrebno da menjam sebe.
Nije mi bilo potrebno da učim o ljudima.
Nije mi bilo potrebno da učim o sebi.
Nije mi bilo potrebno da tragam za smislom. Živela sam smisao.
Sve je bilo jednostavnije.
Ja sam bila jednostavnija.
Pitam juče devojčicu šta bi volela da bude kada poraste. Kaže mi:
“Još je rano za to. Kada dođe vreme, onda ću da razmišljam o tome. Ne sada”.
Ona ima deset godina i rekla je pravu stvar.
Sve bi bilo mnogo jednostavnije kada bi čovek o nekim stvarima mogao da razmišlja kada dođe vreme za to.
Danas za sutra.
Kakva čarobna formula za sreću.
Protraćila sam minimum pet godina razmišljajući o stvarima koje se još nisu ni dogodile i još tri praveći planove za situacije šta bi bilo, kad bi bilo. Dani su turbulentni, život prevrtljiv, ono što dobro smisliš, sutra može da se izjalovi.
Niko ne daje garanciju. Čak ni na godinu dana.
Ideš, šljakaš, grebeš, dokazuješ se, vredan si prekovremeno, odgovoran i dobiješ otkaz. Na primer.
Voliš je, trudiš se, daješ joj pažnju, daješ vreme, daš i srce i ona te ostavi. Zbog budale, na primer.
Obazriv si prema ljudima, vaspitan, spreman da pomogneš, saslušaš, da daš sebe kao oslonac, i onda vidiš nožekanju kako ti viri iz leđa. Na primer.
Trčiš, hraniš se zdravo, odbacio si slaninu, tako su rekli, melješ povrće i voće u sokovniku, nalivaš se litrima vode i sutra te neki prevareni čova zvekne s metkom, slučajno, dok je pokušavao da smakne ženinog švalera. Na primer.
Ovo ne znači da svi skupa treba da se opijamo, da bežimo od ljubavi ili beterišemo, jer onda ne možemo biti prevareni i povređeni od života.
Ovo znači da ne postoje pravila.
I da sebe moramo da pripremimo za to.
