“Učitelju”, rekao je, “žao mi je. Ne mogu da dobijem to što tražiš. Možda sam mogao da dobijem dva ili tri srebrenjaka, ali sumnjam da ću ikoga moći da zavaram u vezi s pravom vrednosti prstena.”
“To što si rekao veoma je važno, mladi prijatelju”, odgovorio je učitelj. “Najpre moramo da doznamo pravu vrednost prstena. Ponovo uzjaši konja i idi zlataru. Ko to može da zna bolje od njega? Reci mu da želiš da prodaš prsten i pitaj ga koliko može da ti da za njega. Ali ma koliko ti nudio, nemoj da mu ga prodaš. Vrati se ovamo s prstenom.”
Mladić je opet uzjahao konja. Zlatar je pregledao prsten uz svetlo uljane lampe, pogledao ga kroz lupu, izvagao i rekao mladiću: “Reci učitelju, momče, da ako želi da ga odmah proda za prsten ne mogu da dam više od pedeset osam zlatnika.”
“Pedeset osam zlatnika?” uzviknuo je mladić.
“Da”, odgovorio je zlatar. “Znam da bismo s vremenom za njega mogli da dobijemo šezdesetak zlatnika, ali ako ga hitno prodaje…”
Mladić je uzbuđen odjurio učiteljevoj kući i rekao mu što se dogodilo.
“Sedi”, rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao. “ Ti si poput ovog prstena: pravi biser, vredan i jedinstven. I kao takvog te može proceniti samo pravi stručnjak. Zašto ideš kroz život želeći da neko nebitan otkrije tvoju pravu vrednost?”
I rekavši to, ponovno stavi prsten na mali prst leve ruke…
