Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene radnje posmatrao prolaznike. Neka se devojčica približila i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasijaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
-To je za moju sestru. Možete li mi je zapakovati kao poklon?
Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i uputa:
-Koliko novca imaš?
Ona se podiže na prste, stavi na sto limenu kutiju, otvori je i isprazni. Bilo je tu nekih manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.
-Hoće li biti dovoljno?-upita ponosno. -Htela bih da starijoj sestri kupim poklon. Otkad nemamo mamu, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rodjendan. Sigurna sam da će je poklon jako obradovati. Njene su oči iste bolje kao taj dragi kamen.
Trgovac je otišao u susednu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakovao kutijicu.
-Uzmi i pažljivo ponesi-reče devojčici.
Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno izadje. Sat vremena kasnije u radnju udje prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na sto kutijicu koju je trgovac bio pažljivo zapakovao i upita:
-Ova je ogrlica kupljena u vašoj radnji?
-Da, gospodjice.
-Koliko je koštala?
-U mojoj radnji cene su stvar poverenja, tiču se samo mene i mojih kupaca.
-Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla platiti ovako vrednu ogrlicu!
Trgovac zatvori kutiju, umota i vrati je devojci:
-Vaša sestra je platila njavišu cenu: dala je sve što je imala.
forum.kajgana.com
