Povremeno se jedan od njh obruši do dole, ulovi nekog miša iz polja i vrati se u jato da nastavi let. Oseti orlić kako mu srce brže lupa, oseti bol svojeg oka, želju da mahne onim kržljavim krilima, ali više od svega oseti jad i nemoć da učini sve to za čime je čeznuo. I iz te nemoći, jurne kroz njegovo snažno telo sećanje na onaj dan kad je ispao majci iz kljuna, sećanje na to ko je i odakle je. Seti se kako su ga one kokoške vidale i povijale, seti se straha u njihovom glasu, seti se zašto su ga vezivale i oslabljivale, seti se da je on mnogo više od njih i mnogo više od samog sebe. Seti se da je ORAO.
Počeo je svake večeri krišom da vežba svoj vid, gledajući daleko i visoko dok se snaga njegova oka nije povratila na prirodnu. Jer ono što je prirodno ne može biti uništeno. Vežbao je on i svoja krila dok nisu ojačala da učini prvi veći let. Brusio je i onaj svoj kljun koji je otupilo jato slabašnih kokoški, u vlastitom strahu da im ne naudi.
Nisu tad kokoške znale da orlovi nemaju u sebi zla. Imaju samo snagu koja im rođenjem pripada i koja ne može biti uništena. Čak i sputana, ona će kad tad pronaći svoj put i jurnuti napolje u svoj svojoj lepoti.
Kad je dovoljno ojačao i uverio se da može da preživi sam u divljini, stane orao pred kokoši i kaza im, šireći svoj plašt od krila i pokazujući svu svoju moć: ” Zahvalan sam što ste mi spasile život, što ste me godinama čuvale i vidale rane koje sam dobio. Ne želim vam zlo, samo želim da odem od vas, jer mi ne pripadamo zajedno. Ja sam orao, a vi ste kokoške”.
I zaurla orao, zamahne krilima i uzdigne se do visina, ostavljajući za sobom kovitlace prašine u onom dvorištu koja se slegala na vlažno kokošje perje.
A kokoške? Pa kokoške ko kokoške, pogledaju se u tupom bunilu, kokodaknu čudom ništa ne shvatajući, kljucnu zrno kukuruza na podu i nastave svojim kokošjim životom, ni ne znajući šta se to upravo pred njima odigralo.
