Postoji legenda o orlu koji je ispao iz kljuna majci dok ga je zajedno s njegovom braćom selila na drugi kraj planine na kojoj su živeli. Nespretnim sticajem okolnosti, našao se mali orlić u dvorištu stare žene koja je uzgajala kokoške. Padne orao nasred dvorišta, a kokoške kao kokoške, skupe se oko njega da istraže došljaka.
Bez svesti i pokidan, orlić nije imao mogućnosti da im objasni šta je i odakle je već se prepustio kokoškama da se bave njime i o(ne)sposobe ga za život. Prvo su ga dobro pregledale. Iako je bio mali, videše kokoške da njegova krila imaju veliki potencijal za let, iako su od pada polomljena. Međutim, uplaše se one da će orlić kad stasa napraviti njima kakvu štetu pa odluče, kad je već tako u nemoći, da mu ta krila poviju da srastu i zakržljaju, da ga onemoguće da ih ikad više koristi.
Videše one i da orlić ima opasan kljun i oštro oko. Pa mu otupe taj kljun, u strahu da ih kad stasa divlja živina ne ozledi, i povežu mu oči da onemoća taj njegov vid od nekorištenja. I tako je orlić živio u povojima, hranjen na slepo onime što su mu donosile kokoške, ne znajući ko je, šta je i odakle je. Izgubio je dodir sa svojima i u neznanju kako da ga povrati, prepustio se preživljavanju. Te kokoške su sada i bile njegova jedina nada da će preživeti strašnu sudbinu koja ga je u padu zadesila.
Godine su prolazile i orlić je stasao u mladića snažne građe, ali krhkih krila, tupog kljuna i slabog vida. Navikao se na život sa kokoškama, tamo je sad bio njegov dom. Udoban, poznat, siguran. I živeli su tako srećno i u slozi, sve dok jednog dana, čameći u svojoj neobjašnjivoj tuzi, orlić nije pogledao u nebo i video jata crnih snažnih ptica, kako preleću preko sela u dnu planine.
