Prošle godine, nekako u ovo doba, posvađam se sa sopstvenom ženom ni oko čega. Sedimo u dnevnoj sobi, ja gledam neki sportski prenos, a ona prelistava periodičnu štampu. U jednom trenutku ona prema meni okrene kolornu stranu magazina i traži da pogledam fotografiju jedne vrlo poznate, ali već vremešne pevačice… prećutaću njeno ime. Zadržim pogled nekoliko sekundi i kažem da to nije ta pevačica.
Jeste, ona je, odgovara žena, evo i razgovora sa njom, i dodaje kako su je dorađivali (podmlađivali) u foto-šopu.
Za one koji ne znaju šta je foto-šop i o čemu se radi: to je proces “peglanja” nekog portreta koji se obavlja u kompjuteru nakon čega dotično lice nema nijedne bore, izgleda dvadesetak godina mlađe, a moguće je doraditi i nove zube, naravno, ako se osoba nasmejala pred objektivom. Da ne spominjem izduživanje lica, podizanje jagodica, fazoniranje obrva…
Znam bolje od tebe šta je foto-šop i kako to funkcioniše, ali na toj slici nije… (opet, da ne kažem o kome se radi) već je u pitanju zamenjena fotografija -podižem ja ton.
Žena ne popušta i brani svoju busiju: Jeste, dorađivali su je, ali ipak se prepoznaje da je to… pa kaže ime i prezime.
Dižem se iz fotelje, palim veliko svetlo, uzimam list u ruke i stvarno; intervju sa pevačicom koju je supruga spomenula, ali fotografija nikakve veze nema sa dotičnom gospođom. Pre bih rekao da je na slici Slađa Đogani, Goga Sekulić, neka anonimna manekenka, đavo će ga znati, samo nije ta sa kojom se razgovaralo.
Pre neki dan, igrom slučaja, stajao sam na dva metra od žene koju, zbog njenog političkog delovanja, naročito devedesetih godina, znaju skoro svi sa prostora bivše Jugoslavije. Nisam mogao da verujem na šta liči; lice kao gipsana masa, gornja usna naduvana plastikom hoće da pukne, a svaki pokušaj osmeha pretvara se u, verujem, bolnu grimasu i masku dostojnu filmskog serijala o Betmenu i onom njegovom Džokeru.
U Beogradu je to poprimilo dimenzije epidemije; nakon što je plastična hirurgija u Srbiju donela preko noći proširene grudnjake usledilo je pumpanje usana i ubacivanje raznih hemikalija ispod kože, a sve, zarad lepote. Bar da je tako.
Nekada lepe i privlačne devojke i žene, prema kojima priroda nije škrtarila, odjednom se pretvaraju u pojave sa kojima se ne osećate prijatno ni kada razgovarate, da ne spominjem nešto intimnije. I sve liče jedna na drugu, i nijedna nakon tih operacija nije lepša. Sve su ružnije i za svakom se vuče ista rečenica ogovaranja: Majke ti, jesi li video(la) na šta ova liči.
Ima li tu racionalnog objašnjenja? Nema. Psiholozi kažu da se radi o strahu od starosti. Dobro, to važi kod onih preko 50 godina, a šta ćemo sa sve mlađim devojkama koje dođu plastičnom hirurgu i kažu: Hoću da imam usne kao Anđelina Džoli? Holivud, snajka, Holivud – da parafraziram Đuru Čvorovića.
Ratko Dmitrović/vesti-online.com
