Najdraže srce,
Moram ti nešto priznati. Bio si moja vodilja kroz proteklih 28 godina, pomagao si mi u najvećim životnim izazovima. Ali, večeras ćemo se zajedno, ti i ja, suočiti s jako teškim trenutkom.
Znaš, nisam bila potpuno iskrena u zadnje vreme s tobom…
Lagala sam ti, iznova i iznova. Stotinu puta sam ti do sada lagala. I, čini se da bez obzira na opseg mojih laži, svaka od njih nanosila ti je sve više i više modrica. Uveravala sam samu sebe da ta bol koju ti nanosim nije tako teška. Može biti i gore.
Verovala sam da te lažima štitim.
To i jeste suština laganja. A, zapravo te nisam štitila ni od čega. Nego sam te zaustavljala da donosiš razumne odluke. A kada su te ove odluke zabolele, postalo si slepo. Nisi se slomilo zbog postupaka drugih već si se slomilo zbog mojih dobronamernih prestupa.
Ali ti si mi ipak oprostlio i otvoreno si za svaku novu avanturu. Iako su se snovi promenili, neke ljubavi smo završili, a sećanja su izbledjela, ti si zadržalo svoju prirodnu znatiželju o tome kako će izgledati naša sledeća stranica. Kako smo zajedno prolazili kroz ovo turbulentno putovanje, ostalo si nežno, nisi otvrdnulo. Verovatno zato ( za razliku od mene) što si celo vreme znalo što tražimo i želimo.
Dok sam ja tražila život kao iz bajke, ti si tražio devojku koju smo nekada oboje poznavali.
Slatka i ljubazna, pametna i poletna – ona se izgubila negde na putu. Ta je devojka znala da si ti njen kompas koji će joj pomoći da pronađe pravi smer. Ta je devojka znala da ako je s tobom iskrena ti ćeš joj pomoći da izgradi jak karakter. I dok je tebe slušala, ta je devojka znala da će sve sesti na svoje mesto u pravo vreme.
