Na tip vezivanja kojem pripadate u partnerskom odnosu utiče detinjstvo, odnos s majkom ali i još mnogo toga.
Kada zaljubljenost prođe različiti načini funkcionisanja u partnerskim odnosima često prave pometnju i probleme koji nam se ponekad čine nepremostivim. Dešava se da se u vezi nađu osobe od kojih jedna silno želi da je stalno sa partnerom, koja je nežna i posvećena i druga kojoj takva posvećenost ne prija i koja se žali da je veza guši. Obe pomenute osobe žele da vole i da budu voljene, ali na različit način interpretiraju ljubav. U suštini ove problematike se kriju modeli funkcionisanja koje smo usvojili kao deca u kontaktu sa roditeljima, a koja kasnije prenosimo na ljubavne odnose.
Nema čoveka koji ne želi da ima skladan partnerski odnos, ljubavnu vezu u kojoj se oseća sigurno i u kojoj njegove potrebe bivaju zadovoljene, a davanja i primanje ljubavi nešto što se podrazumeva. Ipak, osim na filmu i u literaturi, u stvarnom životu je malo takvih veza.
U okviru Centra Prirodno roditeljstvo postoji program predavanja i radionica za Lični razvoj koje se između ostalog bave i razotkrivanjem našeg funkcionisanja u ljubavnim vezama. Od osnivača ovog Centra i autora video programa Rani razvoj – uticaj na život Tomislava Kuljiša saznali smo koji su to tipčni tipovi vezivanja u partnerskim odnosima i zašto, uprkos želji za skladnim partnerstvom, vrlo retko uspevamo i da ga ostvarimo.
„Postoji nekoliko tipova vezivanja u partnerskim odnosima koji u suštini zavise od onoga šta smo iskusili kao deca u kontaktu sa roditeljima, pre svega sa mamom. U prvoj godini, počev od prvih dana našeg života, formiraju se naši podsvesni obrasci ponašanja. Oni se pohranjuju u našu implicitnu memoriju koje se ne sećamo, ali koja zauvek ostaje zapisana u našoj podsvesti. Već tada se stvara ono što zovem unutrašnji radni modeli koji predstavljaju programe, tj. obrasce funkcionisanja koji praktično upravljaju našim socijalnim, a najviše ljubavnim odnosima. Unutrašnje radne modele čine emocije, nesvesna uverenja, strategije, očekivanja i interpretacija informacija iz spoljnog sveta.” Unutrašnji radni modeli, ili kako ih u kontekstu emocionalnih odnosa zovemo – ljubavne mape, funkcionišu u nama sve dok se dublje ne pozabavimo svojim podsvesnim uverenjima i emocijama i ne počnemo da ih reprogramiramo kroz rad na sebi.
Značaj najranijih iskustava
Bliskost, povezanost ili s druge strane distanciranost koju iskusimo sa mamom tokom prve dve godine života predstavljaju osnovu za sve naše buduće partnerske odnose. Tako na primer ako je mama iz bilo kog razloga bila nedostupna za dete, ono će kasnije nailaziti na isto tako nedostupne partnere. Ako je s druge strane, od rođenja uspostavljen odnos poverenja, dete će u svoj sistem pohraniti to iskustvo i kasnije u životu će ulaziti u veze u kojima se će se osećati prijatno, prihvaćeno i što je najvažnije sigurno.
U zavisnosti od toga kakva su nam bila prva iskustva povezivanja sa roditeljima mi se razvijamo u osobu koja je pretežno sigurna, obijajuća, potrebita (eng. needy) ili plašljiva, a isti takvi su i stilovi našeg vezivanja u odraslom dobu. Partnerski odnosi se dakle dele na one u kojima smo sigurno povezani sa partnerom i u one u kojima smo nesigurno povezani.
Zrela povezanost
Tomislav Kuljiš pojašnjava „Siguran stil vezivanja, ili bolje reći pretežno siguran stil vezivanja podrazumeva da partnera prihvatamo takvog kakav jeste, da nemamo potrebu da ga menjamo i imamo stav „dobro mi je i bez tebe, ali s tobom mi je bolje”. Ličnost koja se vezuje na ovaj način ima samoodrživost, oseća se celovito i od partnera ne potražuje ništa osim da bude to što jeste.”
Za sigurno povezivanje su sposobni oni ljudi koji su kao deca bili potpuno namireni, koje su majke videle, doživele, osetile i bile tu u svakom trenutku kada je to bilo potrebno. Takvi ljudi kasnije ulaze u veze u kojima se osećaju dobro sa samima sobom, poštuju partnera i u stanju su da daju i prime ljubav.Najčešće formiraju dugoročne veze sa ljudima koji su takođe bili namireni kao deca, međutim nemaju problem ni da budu sa osobom koja pripada nekom drugom tipu.
Samodovoljnost kao odbrambeni mehanizam
„Obijajući stil vezivanja podrazumeva da se osoba drži podalje uprkos čežnje za kontaktom. Sigurnost joj je ugrožena ako joj je druga osoba preblizu, odnosno optimalna distanca je – emotivna udaljenost” kaže Tomislav i dodaje „U ovaj tip ličnosti spadaju oni ljudi koji kao deca nisu uspeli da se povežu sa mamom. Njihov sistem je kroz to prvobitno iskustvo pohranio uverenje da je traženje kontakta nešto što užasno boli i ovo dete odustaje od pokušaja da ostvari kontakt.” Kao odrasli odbijajući tipovi su su naizgled samodovoljni, međutim u dubini njihovog bića se i dalje krije potreba za kontaktom i za odnosom.
