Još uvek ne znam šta budućnost nosi…
Možda će nam se jednog dana putevi ponovo ukrstiti. Staze koje su nas odvele na različite krajeve sveta, možda će se ponovo nekim čudom negde dodirnuti, isprepletati u jednu liniju… u nekom kafiću, na ulici…
Možda će tada neko od nas dvoje biti u braku, imati decu, živeti život pun avantura o kome se mogu pričati priče. Imaćemo bore od smeha koji nismo delili i bolova koje nismo zajedno prošli. Imaćemo navike koje smo stekli uz neke druge ljude i važne datume koji nemaju nikave veze nama. Imaćemo fotografije trenutaka koje nismo delili. Pričaćemo, podsećati se, a onda se ponovo razdvojiti i otići svako svojim putem.
Zagrlićemo se možda. Za trenutak će se naša srca prepoznati i počeće da kucaju u istom ritmu. Oklevaćemo, osmehnućemo se jedno drugome i opet se udaljiti.
Dok budemo odlazili svako svojim novim životima koje smo stvorili i drugim ljubavima koje smo stekli, nosićemo te osmehe, dodire, mirise i uzdahe kao auru. Nosićemo je neko vreme dok je ne razduva vetar novih želja, čežnji, vizija, snova i ljubavi.
Steći ćemo neke nove osmehe. Neko će nas naučiti da ponovo volimo. Neko će se useliti u naše duše i opet uneti toplinu u naša srca. U nečijim očima sagradićemo novo utočište i pronaći utehu. Pronaći ćemo sreću i shvatiti da je sve upravo onakvo kakvo treba da bude.
Nikad i nije bilo drugačije…
besnopile.rs / izvor: yourtango.com
