Svaku osobu koja pokaže da joj je stalo, ova žena će pitati hoće li ostati s njom. Deluje očajnički, ali prošlost ju je naučila da se reči na kraju koriste kao oružje, da imaju veliku moć da unište nečije srce.
Naravno da će joj svako reći da će ostati. Ona će klimati glavom iako zna da je duboko u njoj izjeda sumnja. Nadaće se da će ovoga puta biti drugačije. Koliko je teško voleti je? Sve će rizikovati i pokušati da nađe lepotu ožiljaka koji su joj razorili srce. Ali svi će na kraju otići. Ostaviće je sa šrapnelom bombe koja prerano eksplodirala.
I ona je opet na početku- slomljena, ali još uvek živa. Nekako će se izvući iz toga, ovaj put joj treba duže nego prošli. Svaki put izgubi deo sebe; davala je ljubav, a zauzvrat dobijala vrlo malo ili ništa. Reći će sama sebi da je dobro. To je laž koju će ponavljati svakodnevno, jer ako u nju dovoljno snažno poveruje, možda će na kraju i biti dobro – u najjednostavnijem smislu te reči.
Ali nikad neće biti dobro.
Uvek će nešto nedostajati.
Biće dana kad će ona nabaciti osmeh i svoje najhrabrije lice. Biće dana kad će njen smeh biti toliko zarazan da će svet na trenutak zaboraviti koliko je slomljena. Ali čim dođe noć i njeno se telo opet sklupča od iscrpljenosti – pojaviće se ponovo njen stalni pratilac– očaj.
Ti ćeš pokušati da je popraviš. Trudićeš se i to jako. Toliko jako da ćeš čak i verovati da možeš. Ali ona je slomljena s razlogom i nikad nemoj da ona bude samo to. Slomljena je, ali je i odana, dobra i predivna. Nikad nemoj reći da” voliš tu slomljenu ženu…” Reci “volim tu devojku…”. Jer ona nije žena kojoj treba pripisati prideve poput slomljena, depresivna, manična ili u zabludi- ona je samo žena. Žena koja te može voleti kako nijedna druga ne može.
