Beograd na sedam brežuljaka, dve velike reke i pod opsadom nekoliko vetrova, sa mnogo sunca i svetla i sa položajem koji je oduvek bio vratnica Balkanskog poluostrva, morao je imati burnu prošlost. Čitajući o lepoj prošlosti grada, sigurno pomislite – mora da je lepo bilo živeti u Beogradu u onim opuštenim godinama pre I svetskog rata, kada su beogradske kafane bile jedini izraz i oblik javnog života.
Skoro svaka kuća bila je opasana zidom ili kapijom koje su skrivale miran i patrijahalan život, bezbedan od graje i dešavanja na ulici. Život se odvijao u avlijama, a rodbina i komšiluk bili odmah tu – kapija do kapije. Svi ostali oblici komunikacije i druženja kretali su se kroz čaršiju i kafane – piše Dnevno.
Nušić o beogradskim kafanama
Čini se da je baš iz pera neprevaziđenog komediografa Branislava Nušića, do nas stigla slika pravog, “kao da ga je nacrtao” Beograda, s početka XX veka. O sjajnim uspomenama iz kafâna njegove mladosti ostavio je mnogo tekstova. Podsetimo se nekih njegovih komentara.
Hanove gde se sedelo na asurama u “turskom sedu”, zamenile su kafane sa stolovima i klupama oko njih. Na tim klupama, kaže Nušić, svašta se dešavalo: pogađali se zajmovi, zaključivali brakovi, pisale novine, prodavala imanja, pogađali radovi. Što se više grad razvijao, kafane su imale sve veći značaj u životu prostog naroda. Kao što je dobro poznato – prosečan Begrađanin uvek se zanimao za politiku i partiju, pa se tako oduvek vrlo živ partijski život odvijao u kafanama. Partije su imale u kafanama svoje klubove, čak i svoje kancelarije.
