“Jedan od ne tako retkih odgovora na ovakvu situaciju je i povlačenje u sebe, proređivanje socijalne komunikacije, a ponekad i potpuni prekid. U situaciji radikalne frustacije, naročito kada je ona dugotrajna, takvo stanje se može transformisati i u depresiju, razne oblike neuroza i sličnih oblika emocionalno-psiholoških tegoba”, upozorava Despotović.
Svu teškoću položaja mladih lako je shvatiti i iz komentara jednog Bojana, na forumu na kome mladi diskutuju o svojim problemima:
“Završio sam ekonomski fakultet pre dve godine i nigde nisam radio. Protiv depresije se borim na razne načine, najčešće fizičkom aktivnošću, trčim, vozim bicikl, u podrumu sam napravio kućnu teretanu, pa vežbam. Za džeparac se snalazim na razne načine, samo da ne uzimam novac od roditelja. Radim fizičke poslove. Ne pada mi na pamet da imam devojku i ponekad sedim sa društvom ispred zgrade. Pomirio sam se sa tim da ne planiram ništa, samo ono što ću raditi tog dana. Kad mi se sve smuči, napijem se, pa onda sve ponovo, do nove krize samopouzdanja”.
Sociolozi napominju da ovakvo stanje, iako teško, ne sme da posluži kao alibi za odustajanje i potpuno razočaranje.
“Moj utisak kao profesora univerziteta, proveren na velikom uzorku svojih studenata, je da je ženski deo današnje mladeži mnogo agilniji, određeniji i ambiciozniji od svojih muških kolega. To je činjenica koja treba da ohrabri mladiće, da ih motiviše i povuče u pravcu sopstvenog, ali i generacijskog razvoja. Nedavni tragični događaji u našoj zemlji pokazali su koliko dobrote leži skriveno u našoj mladeži. Na talasu te dobrote trebalo bi graditi u budućnosti i projekte individualne obnove i samorazvoja svakog pojedinca.”
Na kraju se postavlja pitanje: kako im pomoći? Nadu, želju za borbom i snagu da ne posustanu mogu im pružiti samo najbliži, oni koji znaju koliko ti momci vrede – prijatelji i porodica. Značajna podrška može biti i ljubav “normalne” devojke. One koja će ceniti to što oni jesu, a ne ono što imaju. Pažnja i nežnost voljene uvek ulivaju sigurnost, vraćaju samopouzdanje, daju dodatnu vrednost životu, vraćaju osmeh na lice.
“Pomoć roditelja, kao i prijatelja, je uvek dobrodošla. Ona iskreno isceljuje i podiže ako je nenametljiva i pravovremena, ali može da pritiska i deformiše mladog čoveka ukoliko je uslovljavajuća i represivna. Ipak, najbolji i najefikasniji oblici pomoći su oblici samopomoći i individualnog aktivizma koji unose dobru dinamiku i optimizam u naše živote. Ma koliko naši individualni izbori i odluke bili spolja uslovljeni, mi smo ti koji donosimo finalne odluke važne za sopstvene živote. Svest o tome može nam pomoći da mobilišemo vlastite kapacitete i snage i učinimo nemerljivo mnogo, iako nam se ne jednom činilo da ništa ne zavisi od nas samih i da ne možemo da utičemo na sopstvene živote. Biće nam bolje kad mi budemo bolji”, poručuje Ljubiša Despotović.
Odlaganje braka
Nezaposlenost mladića u velikoj meri utiče i na demografsku sliku Srbije. Sklapanje braka i roditeljstvo mladi ljudi odlažu sve dok ne nađu stalni posao ili se ne izbore za neko unapređenje. U ozbiljne veze ulaze tek posle 35, a dotle stalno slušaju molbe svojih roditelja da se žene. Ipak, s obzirom na to da danas “sve košta”, mnogi se ne usuđuju da zasnuju porodicu.
Teror uspeha
Pojave radikalne osujećenosti i frustracija prisutne su i u državama razvijenijim od Srbije i sa većim nivoom ekonomskog statusa pojedinca. Ipak, tamo je glavni uzročnik ovakvog stanja pre svega proces takozvane depersonalizacije čoveka.
Ona je prouzrokovana ubrzanom atomizacijom socijalnog života i filozofijom ekstremnog individualizma. Ne treba zaboraviti i sve izraženiji “teror uspeha”, koji se ogleda u politici nametanja brojnih i strogih zahteva mladima kao uslov dobijanja posla ili ostanka na njemu, uz, naravno, smanjene zarade i pad standarda zbog globalne ekonomske krize.
SUZANA MILOŠEVIĆ/NOVOSTI.RS
