Pojedini muškarci su zbog besparice obeshrabreni i da otpočnu emocionalnu vezu i svoj društveni položaj razumeju kao marginalan i gubitnički.
Ako se muškarac nađe u situaciji da njegova sposobnost da obezbedi one koje voli, finansijski i u svakom drugom smislu, bude dovedena u pitanje, možete slobodno da sahranite njegov ego – zapažanje je poznatog američkog komediografa Stiva Harvija. Kada ovu misao prenesemo na probleme današnjih mladića koji stasavaju za ženidbu, najčešće se otkrivaju uzroci njihovog nezadovoljstva.
Jedan od njih je i Goran Aleksić, momak sa diplomom Fakulteta organizacionih nauka. Ima 28 godina i živi sa mlađom sestrom i roditeljima u porodičnoj kući u okolini Beograda. Prijatelji ga opisuju kao divnog i vrednog momka, koji je radio i tokom studija kako bi olakšao teret svojoj porodici.
“Radio sam kad god su mi obaveze tokom studija to dozvoljavale, nisam birao poslove, nikada se nisam žalio. Nisam ludovao i nemam velike prohteve. Želim normalan život, posao i svoj prostor. Ne mogu da podnesem to što me roditelji i dalje izdržavaju. Neprijatno mi je da u svojoj 29. godini tražim od oca novac da izvedem neku devojku u grad. Zato je i nemam. O svom stanu ne smem ni da sanjam. Uvek sam mislio da su idealne godine, makar što se nas muškaraca tiče, za ženidbu oko 32. godine života. Ali kako ja da za pet godina sebi stvorim dom, kada ne mogu da nađem ni posao?”, tužno nam priča Goran.
Nije mali broj ovakvih primera. Mnoge mladiće u Srbiji kao da niko ne razume – ni društvo, ni roditelji, a naročito devojke. Besparica i nezaposlenost su uticali na sve socijalne grupe, ali mlade pogađaju najviše, jer im odgađaju živote za neko bolje vreme. Sociolog, prof. dr Ljubiša Despotović, navodi da mladi odrastaju u košmarima tranzicije, u kojoj su, pored ekonomskog, devastirani i sistemi društvenih vrednosti, pa to još više pojačava pritisak na njihovu socijalizaciju, ali i razvoj ličnosti.
“Čini se da su navedenim egzistencijalnim, ali i socijalnim statusom posebno pogođeni mladi muškarci. Najveći deo problema leži u nemogućnosti da se ostvare u svojim profesionalnim i socijalnim ulogama. Postojeći egzistencijalni okvir im je do te mere sužen da ne ostavlja mogućnost ni za elementarnu vlastitu realizaciju, naročito ako u obzir uzmemo socijalnu ulogu koju im nameću običajni, kulturni i društveni obrasci ponašanja. Zato je sasvim razumljivo da jedan broj muškaraca ne može kvalitetno da se ostvari kao zaštitnik i nosilac egzistencije svoje porodice, bilo one iz koje je potekao ili one koju je sam formirao. Traume koje proizvodi takva pozicija su često preteške, pa one ostavljaju posledice ne samo na pojedinca, već i destabilizuju čitave porodice”, smatra Despotović.
Nedostatak posla i novca utiče na sve druge odnose. Takve osobe se slabije viđaju sa društvom, slabije izlaze u provod. A devojke se ne nalaze kod kuće. Ovi momci dobro znaju da je dovoljno da neki “frajer” samo zazveči ključevima svog novog automobila i eto mu devojke. Opekli su se nekoliko puta i ne veruju da još postoje “fine i prizemne” pripadnice ženskog pola, one koje ne jure momke sa dubokim džepovima. Znaju da mnoge devojke ne cene obrazovanje, vaspitanje i poštenje, već platne kartice koje će im doneti nove krpice i cipele.
“Činjenica je da njihovom teškom položaju doprinose korporacije i mediji, koji u potrazi za brzom i lakom zaradom forsiraju kulturu potrošnje u kojoj je sve postalo roba, pa i naše emocije. Deo mladih žena prosto ne može tome da se odupre ili to čak ni ne želi da učini zbog vlastite udobnosti i hedonizma. Takvim svojim životnim stavom kod partnera pojačavaju osećanje frustracije, jer muškarac nije uvek u mogućnosti da odgovori na njihove pojačane zahteve i potrebe za potrošnjom. Emocionalni odnosi u nemalom broju slučajeva posredovani su ovom materijalnom dimenzijom i dodatno komplikuju ionako složene partnerske odnose. Pojedini pripadnici jačeg pola su zbog ovakvog društvenog trenda prosto obeshrabreni i da otpočnu emocionalnu vezu i svoj društveni položaj u startu razumeju kao marginalan i gubitnički”, naglašava naš sagovornik.
Tako se ovi mladići osećaju manje vrednima, gube samopouzdanje, povlače se u sebe i svoje domove. S jedne strane, žele da žive život punim plućima, da zarađuju, pomažu svojim roditeljima. S druge strane, svesni svog položaja, smatraju da nemaju pravo ni na piće u lokalnom pabu sa drugovima.
