Godine pripreme su prošle. Da li si sada makar malo spremniji nego onda? Da li sam ti u proteklim godinama nanela štetu i sputala te, nastojeći da ti pokažem i dočaram slobodu, toliko da više uopšte ne želiš da budeš spreman na tako strašne stvari? Dajem li sebi previše značaja kad uopšte mislim da je to moguće? Šta je ono što mi sada ne pada na pamet? Da nisi ni mogao da budeš spreman za mene, jer ti meni nisi značio sve ono što želiš nekome da značiš? Čudna je ljubav. Sigurna sam da je ljubav, jer nije prestala. Ja znam da nisi moja srodna duša, moja druga polovina. Ali ti jesi moja srodna duša, iz jata srodnih duša koje prepoznajem i volim, jer smo zajedno poleteli ka slobodi, jednom… Nisi ljubav mog života, koja me je probudila, pokrenula, uzdrmala i promenila – na šta se uostalom i odnosi mit o prinčevom poljupcu koji budi princezu iz sna. Ali jesi moja ljubav, ona koja prihvata da su stvari takve kakve su ida se neće promeniti onako kako ja želim. Možda to ni iz daleka nije bilo dovoljno da budeš spreman.
A možda samo pokušavam da preuzmem svoj deo odgovornosti, koji ne postoji? Preuzimam pogrešan deo? Promašujem suštinu ne želeći da mislim da prosto nisi dorastao izazovu i da možda nikad i nećeš dorasti, jer to nije taj izazov za tebe. Kad bi mogao da se vidiš mojim očima, možda bi se više voleo.Možda bi bio spremniji. Možda ćeš moći. Nekad, negde, sa nekim. Možda sam sada spremna da to prihvatim.
wannabemagazine/A.Đorđević
