Kako da nastaviš dalje kada nekoga koga si toliko volela nema više?
Rekli su mi da su noći najgore.
Zato sam izbegavala da spavam u bračnom krevetu koji sam sa njim delila i preselila se na kauč. To mi baš i nije mnogo pomoglo da zaspim.
Okrenula sam se i začula šuškanje praznog omota od bombone koji je on tu zaboravio. Da je bio pored mene, smesta bih ga poslala da baci to u đubre i prekorila što seje nered za sobom.
Ovako… samo sam uzela papirič u ruke i držala ga tako dok sam ravnala posteljinu, nameštala jastuk i pokrivač. Držala sam ga sve dok nekako nisam zaspala, a kad sam se probudila (nakon sat vremena), shvatila sa da ga još uvek grčevito držim.
Ispostavilo se da su ljudi bili u pravu – noći su zaista najteže.
Ljudi su govorili da ne treba da potiskujem suze.
Zato se nisam trudila da ih zaustavim. Plakala sam u kolima, plakala sam pod tušem, plakala sam dok sam hodala, dok sam kuvala i jela, plakala sam u snu, plakala sam dok sam razgovarala sa ljudima… Nikada pre toga zaista nisam osetila tu knedlu u grlu, a sada sam je imala skoro stalno.
Ljudi nisu znali kako da se nose sa mojim izlivima tuge. Ne krivim ih. Nisam ni ja. Jednostavno nisam mogla ništa drugo.
Činjenica da sam imala samo 27 godina je bila nevažna. Mogla sam da imam i 87 – podjednako bi bolelo.
Nakon nekog vremena, suze su presušile. Zamenila ih je neka tupost.
Po prvi put sam, nakon mesec dana otvorila vrata kuće. Poštansko sanduče je bilo prepuno poštanskih priznanica, računa, odobrenja za kredite, obaveštenja o dugovanjima…
Prema poštanskom sandučetu, moj muž je još uvek bio živ.
Stajala sam tako na trenu sa kovertama u rukama. Da je bio tu, jednostavni bih mu gurnula u ruke poštu. Ovako sam samo stajala sa tim…
Shvatila sam da moram nekako da nađem snagu da nastavim da živim.
Toga dana sam prvi put, nakon dužeg vremena, zapazila da se izvan moje kuće odvija život. Ljudi su prolazili ulicom, zalivali bašte, deca vozila bicikle i igrala se, kao da se ništa nije dogodilo. Upalila sam svetlo na tremu kuće u znak sećanja na svog muža. Bilo je podne.
Ubrzo sam se vratila na posao. Tamo je sve bilo isto kao i pre. Isti ljudi, iste brige, ista žurba i frka… Svi su bili tu. Niko nije umro – pomislila sam. I tupost je zamenila nekakva ogorčenost.
Trudila sam se da jednostavno obavim svoj deo posla i odem kući. Međutim, kolege su imale drugačiji plan. Želeli su da mi pomognu, da me nekako oraspolože. Insistirali su da sa njima idem na piće nakon posla.
U kafiću je bilo muzike i terali su me da igram sa njima.
Iako su to radili iz najbolje namere, mrzela sam ih.
Mrzela sam ih što se smeju, što igraju, što dišu. Mrzela sam sažaljenje koje sam videla u njihovim očima. Mrzela sam ih sve. Pokupila sam se i otišla kući.
Dani, nedelje, meseci, godine su prolazile u nekom polusvesnom stanju: kuća – posao – kuća – posao.
Jednog dana su mi stala na pola puta i morala sam na posao autobusom.
Ono što je počelo kao zaista usran dan pretvorilo se u lep život.
Čovek koji je sedeo pored mene na stanici postao je moj drugi muž. U braku smo 15 godina.
Svetlo na tremu i dalje gori. Ne gasim ga čak ni kad treba da zamenim sijalicu. Jednostavno navučem jednu od čarapa mog pokojnog muža na ruku i zamenim sijalicu bez isključivanja struje. Moj sadašnji muž razume. Ne ljuti se što svetlo za mojim pokojnim mužem i dalje gori. On razume zašto mi ponekad još uvek iz čista mira krenu suze.
Iako više ne teku stalno, nikada nisu potpuno presušile. Ponekad se samo pretvore iz suza tuge u suze radosnice zbog onog što sam imala nekada davno.
besnopile.rs / yourtango.com
ilustracija: Pixabay.com
