Mogli smo biti zajedno. Da smo u drugom životu, nekom drugom svemiru, mogli bismo biti zajedno. Možda bi mi u njemu rekao da me voliš. Možda bi to bila stvarnost, a ne moja fantazija.
Ali to je u drugom svemiru koji je udaljen galaksijama i beskonačnosti.
Ovdje su zvezde okrutne. Rugale su se našoj tragediji, našim neuspesima kad smo želeli bajku. Bile su sjajne kad sam otišla od tebe plačući, a inače su bile tamne. Nestale bi kad god smo bili nasamo.
U ovom životu nam nije suđeno. Koliko god tražim neko drugo, to je jedino objašnjenje koje postoji.
Tamo bi zvezde bile nazvane po nama i na nebu bi pisala naša ljubavna priča. Imali bismo srećan završetak. Tamo nikad ne bi čula da voliš drugu i mene istovremeno. Tamo moje srce ne bi poznavalo ovu bol.
Uspomene ne bi izbledele. Imao bi sjaj u očima dok bi godinama kasnije razgovarali o nama. Moje srce bi se uvek sećalo koliko sam ludo zaljubljena u tebe.
Ipak, ja jedino znam kako je kad te progoni nešto što nije bilo. Znam kako boli živeti u prošlosti koja je za beskonačnost udaljena. To je postalo moja stvarnost. Moj um stalno pita gde si. Moje srce se slama svakodnevno. Slama se kad vidim kako se pravimo da nemamo prošlost, da smo stranci. Svakodnevno te gubim iznova.
I mogu umiriti srce jedino tako da mu kažem kako negde postojimo drugačiji mi. I da bi svet bio bolji kad bismo bili zajedno. zdravaisretna.hr
