Čak i kad nisu realni, stvarni su.
San o srodnim dušama je san o savršenoj ljubavi.
Java je… sasvim nesavršena. Ljubav se ostvari kao koristoljublje, kao iskorišćavanje, kao bol, kao prevara i izdaja, kao zlostavljanje, kao nasilje, kao sebičnost, kao ekonomska zajednica, kao prinudna zajednica, kao unakrsna masturbacija, kao strah od samoće, kao nesposonost da kažemo ne, kao netvork poluzadovoljenih potreba.
Šta se to dogodi u pretakanju snova u javu kad, želeći hladne vode da se okrepimo, otvorivši flašu i nasuši u čašu umesto osveženja dobijemo ustajali, buđavi, skoro pa otrovni napitak koji izbljunemo čim ga prinesemo usnama jer nam pripadne muka?
Šta je ono što mi učinimo krećući se od snova ka javi da omogućimo ovakav ishod? Kakve greške pravimo?
Pre svega koliko god da zvučalo banalno, osnovna greška je nerazlikovanje sna od jave. San negiramo kao nerealan ili afirmišemo kao nama važniju psihološku stvarnost, ali lako zaboravljamo da pored određivanja ove valence sna, razvijemo misao dalje i dovedemo ga u vezu i odnos s javom. Jednostavno izaberemo prečicu. Ne znajući kako je san upleten u čvor s javom, presečemo ga birajući jedno od ta dva i pravila koja važe samo u njemu.
Praktično ovo znači da često ne razlikujemo potragu za srodnom dušom od potrage za svojom dušom.
Nema mnoštva saveta, koraka, pravila – za nalaženje srodne duše postoji samo jedan važan korak i milion manevara koje pravimo ne želeći da napravimo baš taj korak. Ne želimo da ga napravimo jer smo uvereni da to mora da bude korak ka spolja, a nikako ka unutra. Verujemo da je srodna duša negde van nas, da to nužno i nedvosmisleno znači da je i korak koji treba da napravimo ka van.
Bezbroj manevara koje napravimo iskoračujući ka spolja, ka drugima, često za ishod ima da pregazimo svoju dušu kad potrčimo za onim ko nam se učini našom srodnom dušom.
Za srodnom dušom ne moramo da trčimo.
Onoliko koliko smo blizu svojoj duši toliko smo blizu i srodnoj.
Onoliko koliko smo daleko od svoje duše toliko smo daleko i od srodne duše.
Češće nego što to želimo da mislimo, srodna duša je već tu pred nosem, odmah pored, par laganih koraka napred. Češće nego što to priznajemo, trčeći od svoje duše pregazimo srodnu dušu s jednakim naletom kao što smo pregazili svoju misleći da je ono tamo bolje, lepše, ovog puta pravo.
Da li može izdaja svoje duše da bude cena za suživot sa srodnom dušom?
Ako je koncept srodnih duša kao božanski predodređenih parova tačan i istinit, onda je nerazdvojnost ovih duša nužna, a traženje svog para na zemlji se ne svodi na traženje te druge osobe čija je duša uparena s našom, već na oslobađanje svoje duše. Postepeno upoznavanje i razvijanje poštovanja prema njoj. Ako je spojena s drugom u nekom nadljudskom realmu, čim ispliva ispod svega čime smo je zatrpali ona će tačno znati kuda treba da ide i gde je njen par.
Preispitivanje načina potrage za srodnom dušom ne mora nužno da znači odbacivanje ideje srodnih duša.
Ono može da znači pažljivo gledanje u sebe, svoje postupke, načine, osećanja – kako ne bismo u traženju srodne duše preskočili svoju trčeći za nekim… ko zna kim, sve da bismo, kad stignemo, razočarano uvideli da smo tačno tamo odakle smo i krenuli, pred istom lekcijom koja nam se ponavlja dok bezglavo jurimo iz odnosa u odnos.
Znači i pažljivo negovanje svojih osećanja i misli, osluškivanje zvukova, znakova i značenja koji izviru iz naše duše i pokušavaju da teku kroz nas, ostvare se kroz nas – stvore kroz nas – kako ne bismo poverovali u sve priče koje možemo da ispričamo sebi samima zaboravljajući da su i one, kakve god da su, o čemu god da su, priče o ljubavi koja može da ima bezbroj sinonima.
Ratko Topalović / b92.net
