O ljubavi sanjaju čak i oni koji ne veruju da ona postoji. Jednostavno je nazovu drugim imenom i nastave da sanjaju.
Koncept srodnih duša je raširen i u prostoru i u vremenu, naći ćemo ga po svim delovima sveta kao i u vrlo starim spisima. Doduše češće ćemo ga naći u fantaziji nego u stvarnosti.
On je jedan od onih univerzalnih, možemo reći arhetipskih, snova koji se ponavljaju u bezbrojnom mnoštvu ljudskih životnih iskustava. Jedan od odgovora na ovakve snove je njihova potpuna negacija. Srodne duše, kao uostalom i snovi, nisu realni, to su snovi. Na takvo stanovište se nastavlja dalje uverenje da bavljenje snovima i fantazijama, preteran boravak u njima, dovodi do ludila. Ono se dalje dokumentuje mnoštvom primera ljudi koji su tragajući za srodnom dušom i sličnim fantazijama upropastili svoje živote.
Ako se priklonimo tom stanovištu, teško da ćemo želeti da tražimo i nađemo ono što mislimo da ne postoji, posebno ako je cena ludilo i upropaštavanje života.
S druge strane su oni ljudi koji ma kakve im se činjenice i dokazi o realnosti prezentuju, ne odustaju od tih imaginarnih ciljeva, ne odustaju od snova, fantazija. Neki od njih i ponekad tokom života mogu zaista da posluže kao dokaz da je verovanje u fantazije opasno i da vodi u ludilo.
Ipak, našoj deci i dalje pričamo i puštamo da gledaju bajke. Kao odrasli gledamo filmove sa savršeno nemogućim scenarijima i ložimo se na njih. Stvaramo porodice, ženimo, udajemo i pravimo decu, nadajući se da će se naši snovi o porodici, o našoj deci ostvariti.
Negirali ih ili ih veličali – snovi su naša psihološka stvarnost.
(nastavak na sledećoj strani)
