Čini nam se kao da se sreća uvek krije tu negde iza ćoška i da je dovoljno samo da skrenemo u pravom trenutku i naći ćemo je. Živimo iščekujući sreću. Samo da prođe ovo, samo da se desi ono… A istina je da nevolje dolaze i prolaze. Lepi i ružni događaji se stalno smenjuju. Slučajnosti i nemili događaji nisu u našoj moći. Osim sopstvene smrti, čovek sve preživi i ide dalje.
I pored toga, mi gajimo iluziju da je sreća u nekakvom životu bez problema, trzavica, odgovornosti… Ali takav život ne postoji. Život je nešto sasvim drugo od naše mašte o tome šta bi on trebalo da bude.
Sreća najčešće nije ono što nam se čini da jeste.
Na primer – želimo uspešnu karijeru, želimo visok položaj u firmi, maštamo da će sa njiime doći do ostvarenja naših maštanja. Međutim, u stvarnosti uz takav položaj dolazi mnogo stvari koje ne želimo. Dolazi odgovornost za kolektiv, svakodnevni stresovi oko donošenja velikih odluka i slično. Dok smo maštali o uspehu, da li smo razmišljali o tome da li je takav život za nas, da li sve to možemo da podnesemo?
Osim toga, u realnosti je često nespojivo sve ono što želimo, Tj. naše želje umeju da budu međusobno nespojive.
Na primer – čeznemo za mirom, tihom porodičnom srećom ispunjenom uvažavanjem, prijateljstvom, nežnostima, podrškom, razumevanjem, stabilnošću… ali istovremeno maštamo o buri strasti koja neminovno dolazi u paketu samo uz neizvesnost i avanturu.
Ono što je dobro često ne primećujemo, jer se na to lako naviknemo. Zato uvek žalimo za onim što nedostaje, što nemamo.
Čovek se navikne na sve – i na dobro i na loše. Međutim, na dobre stvari se navikava lakše. Ono što je dobro nikad nam nije dovoljno dobro. Mislimo da uvek može da bude bolje. Tako nikad istinski ne uživamo u sreći zbog onog što imamo, već stalno patimo zbog onog što nemamo.
