Ali postoji tačka kada više nije reč samo o prisećanju svog bola. Tačka kada umesto šetnje kroz uličice svoje prošlosti, mi tamo počnemo opet da gradimo svoj dom. Počinjemo da verujemo da je to sve što ćemo ikada biti. A svet počne da nas gleda kroz tu prizmu prošlosti.
Postoji li u svemu tome neka ravnoteža? Kako možemo iskoristiti svoju prošlost u našu korist, a ne dozvoliti da nas ona definiše? Kako krenuti dalje bez da raskinemo sa svim onime što nas je učinilo onime što jesmo danas? Iskreno, možda sve mi još uvek učimo kako.
Jasno je da ne možemo da prestanemo da budemo ranjive i iskrene o svojoj prošlosti. Možda ako izaberemo da zaboravimo, mi isto tako biramo da napustimo deo onoga što smo naučile. Ne možemo dozvoliti da ta patnja izgubi smisao i da opet moramo nepotrebno ponavljati naše greške. Ali ako stvarno ne želimo živimo u svetu prošlosti, moramo da budemo spremne da pustimo iz našeg uma i duše sećanja kojih se grčevito držimo jer nas to sputava. Sećati se i živeti u prošlosti nije ista stvar.
Jer postoji razlog zašto se sećamo. Zato da – kad napokon krenemo napred – počnemo da stvaramo veće i bolje stvari nego što smo ikada mislili da možemo.
