Zašto je tako teško biti u vezi ovih dana? Zašto iznova i iznova ne uspevamo u ljubavi, iako se toliko trudimo? Zašto su ljudi odjednom postali nevešti kada je održavanje veze u pitanju? Da li smo zaboravili kako se voli? Ili, još gore – jesmo li zaboravili šta je to ljubav?
Nismo spremni. Nismo spremni za žrtvu. Nismo spremni za kompromise. Nismo spremni za ljubav. Nismo spremni da uložimo sve što je potrebno da bi jedna veza uspela. Želimo sve odmah. I želimo to što lakše. Odustajemo. Dovoljna je samo jedna prepreka da se sve potpuno raspadne. Ne dopuštamo ljubavi da poraste. Dižemo ruke pre vremena.
Nije ljubav to što tražimo u životu. Tražimo samo uzbuđenje i ushićenje. Želimo nekoga ko će gledati filmove sa nama i s kim ćemo se zabavljati, a ne nekoga ko nas razume i kada smo najćutljiviji. Provodimo zajedničko vreme, ali ne stvaramo uspomene. Ne želimo dosadan život. Ne želimo partnera za ceo život. Želimo nekoga pored koga ćemo se osećati živo, baš sada, u ovom trenutku. Kada uzbuđenje izbledi, shvatamo da nas niko nije pripremio za takvu svakodnevnicu. Ne verujemo u planove i želje za budućnost, jer smo previše zaslepljeni željom za avanturom.
Zatrpavamo se najnebitnijim stvarima svakodnevnog života, ne ostavljajući mesta za ljubav. Nemamo vremena da volimo. Nemamo strpljenja da se bavimo vezama. Mi smo zauzeti ljudi koji jure materijalne snove i nemamo prostora za ljubav. Veze su samo dodatak. Ništa više od toga.
Želimo instant zadovoljstvo u svemu što radimo – u postovima na društvenim mrežama, u karijerama koje biramo i u ljudima u koje se zaljubljujemo. Odmah želimo stabilnost u vezi, do koje se, inače, dolazi vremenom. Odmah želimo jaku emotivnu povezanost, koja se, inače, razvija godinama. Želimo osećaj da nekome pripadamo, dok još uvek jedva da poznajemo partnera. Po svemu sudeći, ništa nije vredno našeg vremena i strpljenja – čak ni ljubav.
Radije ćemo provesti jedan sat sa stotinu ljudi, nego ceo dan sa jednom osobom. Verujemo u “mogućnost izbora”. Veoma smo “društveni”. Više verujemo u izlaske i muvanje, nego u istinsko upoznavanje. Pohlepni smo. Želimo sve da imamo. Ulazimo u veze čim osetimo najmanju privlačnost i izlazimo iz njih, čim nađemo nekog boljeg. Ne želimo da izvučemo najbolje iz te osobe. Želimo da budu savršeni. Izlazimo sa mnogo ljudi, ali retko im dajemo pravu šansu. Razočarani smo u sve.
Tehnologija nas je zbližila. Toliko nas je zbližila da ne možemo da dišemo. Gušimo se. Naše fizičko prisustvo je zamenjeno tekstualnim porukama, govornim porukama, video pozivima, slikama, četovima. Ne osećamo više potrebu da provodimo vreme jedni sa drugima. Previše nam je drugih. Nije ostalo više tema za priču.
