Rodney C. Trotter: “Pa može li se čovek igde više osećati kao tuđin, nego u BiH je****? Zašto, hiljadu mu bubnjeva, sve gledate kroz prizmu novca? Pa da čovek ima milione u BiH, opet bi mu loše bilo. Nije problem novac. Problem su ljudi, primitivna sredina i još primitivniji običaji. Nije meni toplo u Šverije zbog novčanika, nego što mogu gledati šta hoću; ostvariti svoja radničko građanska prava kad hoću; ići u školu koja će me vrednovati po znanju, a ne prezimenu; ući u mesaru bez bojazni da će me mesar zakinuti; poslati dete na trening da se svojim radom izbori za mesto a ne poznanstvima… Lista je je*** pravo dugačka i nigde nema novca u tome.”
Tina Perić: “Telom smo ovde, a dušom u voljenom gradu… Kao baterije na punjenje… Ovo je samo pokušaj da se proba opisati…”
Aleksandar Vlajsavljević: “Odličnu si temu i polemiku pokrenuo. U zadnje vreme mi sve liči na egzodus sa ovih prostora, a ja ne znam zasto, iako sam već jednom otišao pa se vratio, pa imam priliku da odem, odlučio ostati da pokušam i sebe i druge da uverim da je moguće ovde ziveti. Jeste, lepse i bezbrižnije vani, ali iz jednog jedinog razloga a svi koji su otišli su ga provukli kroz komentar. Tamo vani niko ne pametuje, radi se, stvara i živi od toga. Zar je nama toliko teško to napraviti ovde il’ se setimo da budemo takvi samo kad odemo? Znam, ovde ima puno onih koji nam smetaju, dajte da ih se rešimo više u životu i da pokažemo da i ovi naši prostori mogu da greju i da se i ovde može bezbrižno živeti…il’ sam ja preoptimističan?”
Mario Marušić: “Izvrsno, čak i na severu Evrope. Jbga, i ja sam mislio da nigde nije lepse i toplije, nigde milije sunce nego tu gde sam se rodio, međutim…”
Borka Petrović: “Ja ću reći kako kad… Nekad greje, nekad ne. Mada nekada i kada ne greje zna da bude lepo, kada recimo “Karl the Fog” prekrije divni San Francisco, opet je lepo, a neke magle ovde i vlaga u ovom Oregonu nekako mi stvaraju memlu i u srcu. Sunce Arizone, uvek lepo greje, i razveseli, da čovek ne može ni biti tužan. Međutim, to sunce nekako imam osećaj toliko greje da ljudima prži mozak, pa postaju lako nezahvalni. Philly je grad u kojem se takođe osećam kao kod kuće, kao u jednoj od mojih mnogih kuća, i divno mu je nebo, zna da ugreje, ali ljudi baš i ne znaju. Naše nebo nije više isto i nikad neće biti isto, tako da ja imam žal za prošlošću i nekim nebom što je nekad bilo. Mene dugo to nebo nije grejalo, smrzla sam se toliko tako da mi je pustinja Arizone došla kao neki balans i zagrevanje za Kaliforniju i Oregon… Od kako sam se zagrejala, đavo mi neda mira, tako da još malo se pripremam i za oproštaj od Oregona… A možda je i razlog što tražim neko bolje nebo, upravo to davno izgubljeno koje pokušavam da nađem u svim nebima na drugoj strani sveta. I sunce našeg, i sunce tuđeg neba uvek će jedne grejati dok druge neće…..”
