Ne volim ni da slušam majke koje samo o tome pričaju. Pa dobro, povraćala je noćas i imala stomačne tegobe i meni je jako žao zbog toga, ali ne moramo da tupimo o tome baš ceo dan.
Nisam ni od onih trendseterki koje bebe žele da nose kao firmirane torbe, naturajući svima kako su se one, eto, bogato razmnožile, pa svoje male naslednike mogu da vukljaju po restoranima i kafićima po ceo dan i da ih puštaju da vrište, dok vi pokušavate de popijete kafu, pročitate nešto, razgovarate telefonom, pojedete ručak na miru i sa užitkom ili bilo šta slično.
„Monstrume jedan, pa to je samo dete! Pa šta ako te je polilo sokom, pa šta ako te je gađalo, pa šta ako je bljucnulo na tebe? Ti, monstrume bez dece.“. Idi kući u svoja četiri zida, pa izvoljevaj kad već decu nemaš – čemu kafa, restoran, život…
Nisam ja bezdušna kučka koja ne voli decu. Volim, naravno, pa ko može da ih ne voli onako slatku?
Ne želim da nosim ni kratku kosu, a štikli se ne odvajam i preko zime, pa se niko ne zapita da li sam normalna.
Pa što onda ne poštujete moj izbor da neću da imam decu? Neka bude da se bojim odgovornosti, da sam sebična i samoživa. Jesam, sigurno. Ali, to sam ja.
nadlanu.com
