Idem iz Srbije jer mi je mnogo dobro: Idem barem u Nigeriju ili tako nešto, nisam navikla da mi bude lepo i prijatno u ovoj državi. Ako se situacija pogorša, vraćam se momentalno, govori anonimna nastavnica.
Imam mnogo novca i mogu da pazarim na pijaci skoro svako voće i povrće a to moja psiha ne može da podnese. Imam čak i za mesni narezak, onaj najskuplji. Katastrofa ljudi moji. Prosto me psiha tera da kupujem i kupujem.
Ja iskreno nisam navikla na ovakvo blagostanje, red i disciplinu u državi. Obožavam kad su male plate, kad se nema ni za ‘leba, kad se jede klot pasulj po 10 dana a jednom godišnje se ubaci malo i slaninice, ako padne povišica na poslu.
Prošle nedelje sam kupila i kobasicu i sladoled na štapiću u istom danu, čak mi je i ostalo 27 dinara viška. Tužno je to prijatelji, tužno. Puni smo ko brod. Svako ima bar po 200 dinara u džepu i ljude je strah da ih neko ne opljačka i uzme im tih 200 dinara.
Brinem se i za sebe i za ovaj narod. Pa zamislite da stvarno još povećaju plate i penzije… Nastao bi opšti haos. To se ne bi znalo ko više troši, ko letuje u grčkoj, ko jede čokoladu svaki dan. Bili bi svi debeli i uhranjeni što nije zdravo.
Nadam se da će mi biti teže na destinaciji na koju idem, da ću čekati red za hleb i mleko kao u stara dobra vremena. Možda bi bilo dobro i da se malo pripuca jer nisam čula za rat barem 15 godina, nedostaje mi ta neka patnja. Ovaj narod kuka svakodnevno a meni uopšte nije jasno to. Pa ja sam na poslu tražila da mi smanje platu jer ovo je toliko preterana cifra da cu možda otići i na more 2028 godine, ako uštedim nešto.
Muža nemam, dece nemam i tužna sam jer sam srećna. Hoću malo patnje, eto, ako mnogo tražim onda eto ne znam ni sama šta da kažem, priča ova duboko nesrećna nastavnica.
besnopile.rs
