Neki ljudi dolaze i odlaze. Neki dolaze i ostaju. Neki nas mimoiđu. Na stepeništu. U okolnostima drugačijih života. Sa nekima nas udalje godine, sa nekima vreme. Sa nekima često imamo osećaj da smo se sreli u pogrešno vreme. Takvi slučajevi gotovo uvek ima tedenciju ka ponovnim susretima. Za dan, mesec, godinu ili deceniju. Oni nas mimoiđu jer jednostavno nije vreme za te lekcije. Nismo dovoljno zreli. Nismo dovoljno jaki.
Nismo dovoljno prepoznati.
Bile milisekunde u pitanju ili sati, trenuci, meseci, pa i godine, uvek znajte da je reč o hiljadugodišnjim pričama. Osećate osobu jer vam je nekada bila bliska. Poznajete njene navike jer ste je nekada poznavali. Osećate je, bez ikakvog suvislog razloga, toliko duboko u sebi da to izaziva nemire. To je zato što ljudi trče u susret jedni drugima, razbijaju se jedni o druge i hiljade vaših ostataka diše u nekim drugim ljudima. Kada prepoznate delić sebe, prepoznajete deo karmičkih lekcija.
Poneki ljudi se sretnu u mladim dana, potom ih život rastavi na određen niz godina, pa ih spoji. Poneki se sretnu i od samog trenutka znaju da tu postoji nešto više. Značajnije. Jače. Oni mogu predosetiti događaje koji slede. Reakcije druge osobe. Mogu predvideti njena ponašanja i odluke. Postoje i oni koji se nikad nisu sreli. Očima neviđeni, a ipak nema niko glasniji od njih u toj javi bunila. I onda tamo, kilometrima daleko, vas budi nečiji glas, nečije reči, nečije postojanje. I neobjašnjivo čeznete da produbite nešto, što je odavno već dublje i od vas samih. Ponekad se ljudi ovde utope. Nestanu. Raspuknu se odjednom svi kontakti. Pobegnu. Jer beg je u karmičkim odnosima često najjači pokazatelj da jeste. Strah od suočavanja, podsvesno, tera da se okrenete. Vi ili oni. Znajte tada, bežanja su to od sebe samih. I ta bežanja nikada nemaju nikakve veze sa vama. Ko nije spreman, odlazi. Ali, nakon nekog vremena opet se i vraća.
Često tako provodimo besane noći u razmišljanjima i pitamo se zašto? Kako je moguće da nas dotiče neko tko nas nikada nije dotaknuo. Ili koji su razlozi prebivanja nečijeg u mislima. Ili Kako je moguće da baš sve znamo onda kada ne znamo ništa. Da smo sigurni, kada ne postoje ni najmanje sigurnosti. Osećamo i grč i slobodu. Težinu na grudima. Trzaj u telu koji govori da postoji neki deo oko nas. Deo oko njih. Deo kojem pripadamo. Makar sa njim delili samo tišinu.
I onda nastaje bol. Postajemo svesni činjenica koje donose prepreke. Postajemo nezadovoljni jer nemamo mogućnosti da ostvarimo bliskost. Kada ostvarimo bliskost postajemo nesrećni jer nakon nekog vremena bivamo napušteni ili odlazimo. Postajemo duboko nesrećni u želji da posedujemo i kontrolišemo svaki trenutak. Želimo da bude naše nešto što nam odavno pripada. Ali, toga nismo svesni. Umesto da emociji dajemo slobodu. Da budemo zahvalni za tuđa postojanja. MI ih želimo. Zaluđujemo se njima. Opsedamo. Dozvoljavamo da nas preplave ludila. Jer mislimo da to tako treba da bude. I onda patimo. Kada sve završi, pitamo se zašto je počelo. Umesto da budemo srećni što je postojalo. Ako vidimo osobu da pripada nekom drugome, osećamo se napušteno. Bezvoljno. Izdano. A ne bi trebalo. Sve što je ikada trebalo je da volimo.
