Prenosimo vam tekst psihologa Elene Shpundre. Pročitajte kako na ljubav gleda zrela žena.
„Imam skoro 42 godine, i s vremena na vreme volim da kažem da ne verujem u ljubav, romansu ili u sreću „do kraja života”. Prema muškarcima sam uglavnom otvorena, i bez ustezanja im stavljam do znanja šta volim a šta ne. Takođe im bez mnogo okolišanja kažem da idu dođavola.
Nisam oduvek bila ovakva. Ugađala sam muškarcima, kuvala im, kupovala poklone, čekala na njihove poruke, bila spremna da sa njima idem na kraj sveta. Svaki put, bila sam spremna da se dam u potpunosti zbog ljubavi. Ali, ako nisam spremna za to više, da li to znači da ne mogu više da volim?
Kada smo mlađi, uglavnom se tražimo, i to može prilično da boli. Nekad je potrebno da istražiš granice, preispitaš sebe da bi znao ko si.
Zrelost je doba kada se zaista susretneš sa samim sobom. Nakon mladalačke zaslepljenosti i razmišljanjima o žrtvovanju, počinjemo da živimo za sebe.
To ne znači da nam nije potreban niko drugi. Da li to znači da smo postali uspešni, okrenuti ka sebi, puni samopouzdanja ili usamljeni? Ne. Želimo ljubav, toplinu i odnose pune razumevanja isto kao i kada smo imali 20 godina. Ali, do sada smo naučile da su u zdravoj vezi sve te stvari su recipročne.
Zato ove stvari ne radim više:
1. Ne čekam poruke i pozive muškarca.
Ili prva pošaljem poruku ili isključim iz života one koji nemaju vremena ni da mi jave ili napišu da su zauzeti.
2. Ne želim da idem na sastanak ako mi mesto i vreme ne odgovaraju.
Ako muškarac nije zainteresovan za to koliko je žena zauzeta, za njene želje, udobnost, to nikako nije dobro. Upravo takav muškarac nije mi potreban.
3. Ne opraštam mu ako mi ne kupi poklon za rođendan.
Volim muškarce koji troše novac na ženu koju vole. Ljudi koji škrtare na novcu obično škrtare i na svemu ostalom. Još ako ne zapamte datum koji je važan za njegovu partnerku, pokazuju koliko je ne cene.
4. Ne mogu da opravdam nečiji neuspeh posle 40. godine.
To ne znači da samo tražim novac. Kada smo bili mladi eksperimentisali smo, pokušavali i padali, radili razne poslove… Već sa 40 godina trebalo bi da imamo kakvu-takvu karijeru i pristojno mesto u kome živimo.
5. Neću prećutati ako mi se nešto ne dopada.
Neću izludeti muškaraca sa stalnim pritužbama i neću zvocati. Ali, ako ne volim brzu vožnju, ako me to plaši, neću to da prećutim.
Neću davati nikakve signale, neću čekati da on to primeti, neću se duriti, kazaću otvoreno: „Nemoj da voziš suviše brzo, molim te. To me plaši.”
