Onda se čitava familija ekspresnom brzinom okupi u krizni štab zvani “ekipa za pronalazak mladoženje” i radi se naporno kako bi se što pre našao neki koji je dovoljno tolerantan da uzme “staru curu”. Da je ovo drugačije mi bismo živeli u jednom lepom svetu gde bi žene ravnopravno sedele same i pile ma kakvo piće htele, same živele bez pitanja zašto su same i bile u kratkim, dugim ili nikakvim vezama ako tako žele. Ipak, ona stara da u svetu postoji jedno carstvo, vredela je samo u detinjstvu pa zato danas ne caruje um, već primitivna potreba svakoga da svakome sudi.
Igra na sigurno mnogima predstavlja utopijski san o pronalasku smisla sa nekim drugim, čak i kad taj neko drugi treba nekog drugog, a ne vas. Prosto se kompromisno složite da je bolje i loš par nego samoća, ali tesna obuća uporno žulja, čak i ako je vaš broj. Nekada je lepše biti Pepeljuga sa jednom štiklom, u potrazi za drugom koju će neko nekad doneti. A čak i da ne donese, ostaje život na visokoj nozi, makar to bila samo jedna noga.
Dama je dama i kad je sama. I nije ništa više u paru od onoga kada je sama, a potreba o jeziku koji bi zadovoljio potrebe i realnost življenja je veća nego ikada, jer da muškarac dobija prefiks ili sufiks postankom “nečijeg” sasvim sigurna sam da bismo već uveliko debatovali o tome koliko su obespravljeni ti muškarci. O ženama kao i uvek ćutimo, jer se čekaju neki muškarci koji će umesto nas reći i upitati:” A zašto si i dalje sama?”
