Ne rađaju se sinovi kao muškarci – rađaju se kao deca koja tek treba da se nauče životu i ponašanju. A mi, roditelji, imamo tu viziju koju smo stvorili želeći da se naše dete ponaša ženskasto ili muškasto. Jedino je pitanje – hoće li to dete u životu zaista želeti da se tako ponaša ili ne. Ali, moram da priznam još jedno. Nešto što je u stvari najvažniji detalj mojih nadanja – a to je činjenica da sam toliko želela ćerku samo da bi ona mogla da postane bolja verzija mene. Eto – priznala sam. Žena sam. I toliko puta u životu doživela sam razočaranje jer sam u nekim životnim bitkama gubila samo zato što sam se takmičila s muškarcem. Zato sam silno želela da odgajam svoju ćerku i da je podstaknem da bude bolja od mene – da bude pametnija, kreativnija, divnija… da pokori svet svojom pojavom.
A onda sam se opet vratila svom stomaku i tom biću u sebi. Meni ne treba niko da kaže da bih svoje dete, uprkos drugačijem polu, trebalo da volim. Naravno da ću ga voleti najviše na svetu samo što sada, iz ove perspektive, ne vidim toliko predivnih ideja u vezi sa njegovim odrastanjem i njegovim budućim interesima. Sve što vidim su stereotipi – glasno malo biće koje će umesto muzeja da bira igre u blatu, a umesto matematike neki grubi sport.
I to je to – tu je glavni problem. Ultrazvuk nije otkrio samo specifične polne organe, otkrio je i moj stereotipni seksistički stav. Jer nikad ne možemo da znamo – baš nikada, u šta će naša deca da se pretvore. Možda ćemo imati devojčicu kratke kose sa štapom u ruci, ili sina koji voli da pevuši i da igra uz muziku. Možda ćemo imati ćerku koja će da bude najbolja fudbalerka na svetu ili sina – najboljeg plesača na svetu. To stvarno niko ne može da zna i zato je razočaranje zapravo glupavo i stereotipi su glupavi – važno je voleti i znati videti to svoje dete i interese koje ono pokazuje. Roze ili plavo – sasvim nevažno.”
index.hr
