Da li je važno šta nosite, ako će dete da bude živo i zdravo? Čemu ljutnja ako nećete roditi ono za čime možda žudite celog života? Za jednom slatkom ćerkicom s kojom ćete moći da delite sve svoje ženske tajne, koja će vam biti doživotna saputnica kakvu samo jedna žena poželeti može? Da li je to toliko važno? Jeste. Nekima jeste.
Nekome ko je čitav život sanjao jedno, a sada mu (joj) se događa nešto drugo. Svaki čovek ima pravo da želi i ima pravo da bude tužan. Barem to ne bi nikada smelo da bude predmet osude i podsmeha, pa makar se radilo i o detetu. Ovu priču mame Džen pronašli smo na stranici NY Mag-a tpa nas je, baš kao verovatno i vas, privukao prilično zločest naslov, jer zašto biti tužan ako ćete dobiti sina? Zar sinovi ne valjaju?
“Stvarno sam se radovala tome da budem blesavija od moje nerođene ćerke. Punih 20 nedelja, i mnogo godina pre toga, sanjala sam o devojčici koja će jednog dana kao labudica da se pretvori u predivnu samosvesnu i hrabru ženu. Devojčicu koja će biti savršena kombinacija mene i mog supruga, lepa i zabavna na oboje. Devojčicu koja će da obožava da sa mnom posećuje muzeje, koja će da bude izuzetno nadarena za matematiku i izuzetno srećna kada se budemo glupirale.
Nakon 20. nedelje i zakazanog ultrazvuka i suprug i ja smo kasnili. Dan je počeo ludnicom na poslu i još većom ludnicom u saobraćaju, ali ništa nije moglo da me omete u pogledu na moju devojčicu koja raste u meni. Naravno, znali smo sve vreme da postoji ta mala mogućnost da grešimo, ali mi smo se nadali i bili smo uvereni da će naša želja da se ostvari. Legla sam na sto i bila spremna – na pogled i na veliku vest, ako će hteti da nam se pokaže šta je.
Lekarka koja me je pregledala pitala je da li možda želimo da znamo pol, pa smo u isti glas rekli – da. “Paaa, čestitam”, rekla je doktorka, “dobićete malog dečaka”. Moj svet se srušio. Oprosti mi sine na tome, ali to nisam htela. Tek kada sam došla kući, razočarana, proguglala sam termin razočaranja u pol i ne samo da sam pronašla gomile članaka drugih majki koje su se susrele s takvim situacijama, pronašla sam čak i knjigu koja se na 135 stranice bavi ovom problematikom. Okej – nisam jedina. Proučila sam članke, pročitala komentare i utešila se jednom činjenicom. To što smo videli na ultrazvuku i to što će u životu mog deteta činiti jednu veliku razliku nije zapravo tako velika stvar. To je samo razlika u njihovim genitalijama jer sve što sam zamislila da ću u životu da radim sa svojom devojčicom, zapravo ću moći da radim i sa dečakom.
Razlika između ćerki i sinova je biološke prirode i ako malo okrenemo problem shvatamo da je društvo napravilo tu razliku između jednih i drugih i da zapravo nijedna razočarana majka poput mene neće da kaže: Šteta, baš sam se nadala da ću roditi ćerku koja će imati vaginu poput moje”. Ne – razočaranje je generalno jer takva mama neće, ili nije još, dobila ćerku koja će da bude u celosti poput nje, s time da se tu ne misli na lice, oči, kosu, već na njeno ponašanje i njena interesovanja. A kada to razdvojimo, shvatimo da je onda zapravo svejedno hoće li naš biološki potomak biti sin ili ćerka. Društvo je to koje je podelilo muško od ženskog.
