Bilo je trenutaka kada ga je bilo puno, ali i trenutaka kada su nas opsedali računi. I dalje smo se voleli, zapravo, nestašica novca činila je tu ljubav još jačom. Nikada mi nije bilo ni na kraj pameti da ostavim devojku samo zato što je bez novca, ili posla, već sam se trudio da joj pomognem. U tim trenucima nismo trošili moj novac, već naš.
I sve te devojke sam vodio u restoran na prvi pravi sastanak, obučen onako kako ja smatram da je pristojno. Možda sam imao sreće, ali nijedna nije gledala da li su stvari na meni sa buvljaka, niti pokušavala da me ojadi birajući najskuplje stvari sa menija. Valjda zato što su uživale u mom društvu i razgovorima koji su bez prekida umeli da traju satima. U suprotnom ne verujem da bi bilo drugog izlaska.
Nisam balkanski mačo, poput tipova sa kojima izlazi devojka koja stoji iza ovog teksta, i ne vrednujem ljude po primanjima ili imovini. Ne tražim da mi devojka parira, već da budemo ravnopravni i zajedno gradimo savršen život i prolazimo kroz dobro i loše. Ljubav se ne prodaje i ne može da se kupi. Možda neke devojke jednostavno nemaju sreće u ljubavi jer je traže na pogrešnim mestima, možda čak i na pogrešan način.
Mogu samo da joj poželim da pronađe muškarca koji će je voleti i poštovati zbog nje same, a ne zbog novca ili statusa. I da, takvi zaista postoje, čak i u Srbiji.
