Teško da ima diskusije u medijima, koje se ne bave muško-ženskim odnosima, kao najočitijim pokazateljem, da se nešto krupno promenilo. Optužbe pljušte i sa muške i sa ženske strane.
Mislim da je problem u tome, što mislimo da živimo u kućama novog sveta, dok smo u stvari unutar ruševina starog.
Prijaju nam nove slobode, ali ne želimo za njih da platimo cenu. Žene su osvojile pravo da rade šta žele, ali zahtevaju mačo-muškarca kakvi su bili naši dedovi. Sa ženom kakve smo mi danas, takvi muškarci ne bi mogli da izdrže ni jedan jedini dan. Ni mi sa njima.
Muškarcima takođe prija nova sloboda žene, ali nastupaju sa pozicije svojh dedova, pa od takve žene traže da budu kao njihove babe, što je apsolutno nemoguće.
I sama sam tražila nemoguće sve ove godine. Ili je to bio samo izgovor da se ne upustim u veze, plašeći se da mi ne oduzmu slobodu? Nisam znala, ni sada ne znam kako to da objasnim svojim roditeljima, koji taj stepen slobode ipak ne poznaju? Nisam slobodna ni od glasa predaka, koji u mom životu zahtevaju svoje.
Flaša vina koja mi je namenjena još stoji u kredencu, a dilema još nije rešena. Podseća me na mog dedu i babu, koji su iščezli iz ovog novog sveta, ostavljajući u meni neizbrisiv trag topline i posvećenosti. I pitanje: Imam li ja kao predstavnik novog sveta i života, toliko ljubavi da dam drugome, koliko su oni imali?
Jelena Todorić/ forensicsoul.com
