Ovo je zabluda zbog koje mnogi vozači bespotrebno plaćaju šlep službu kada im se vozilo pokvari na auto-putu, iako je neko mogao da dođe drugim automobilom i da ih odvuče do servisa ili kući. Pogledajmo šta tačno piše u zakonu i šta sme da se radi, a šta ne sme.
Osnovni problem je u tome što je zakon napisan tako da zbuni prosečnog čoveka. Zato krenimo redom, piše srbijadanas.com.
U zakonu piše (Član 70) da je “Zabranjeno vučenje neispravnog vozila na auto-putu i motoputu”.
Međutim, zakon dozvoljava da se auto vuče i na auto-putu i na motoputu!
– Ukoliko je razlog za vuču nastao za vreme kretanja motornog vozila po auto-putu, odnosno motoputu, vučenje je dozvoljeno do prvog isključenja sa auto-puta, odnosno motoputa – Ovo piše u zakonu!
Taxi telefoni Beograd: Spisak taksi udruženja – brojevi telefona i informacije.
Dakle, vozite po auto-putu/motoputu i auto vam se pokvari. Zakon dozvoljava da neko dođe svojim automobilom i da vas odvuče do prvog isključenja i dalje gde želite. Zabrana se odnosi na to da ne smete npr. pokvaren auto iz Niša da vučete u neki servis u Beograd.
A šta ako me uhvati policija i optuži nas da vučemo auto više nego što je dozvoljeno?
Ovo može da bude vrlo problematično.
Uzmimo kao banalan primer da ste krenuli iz Beograda ka Nišu i auto vam se pokvario između Jagodine i Ćuprije. Vi zovete prijatelja koji takođe kreće iz Beograda, on stiže do vas, kačite auto i krećete.
Posle par kilometara nailazi policija, zaustavlja vas i optuži da vučete auto mnogo duže nego što je to dozvoljeno, odnosno da ste prošli već nekoliko isključenja iako ste na prvom isključenju morali da izađete. Kako dokazujete da niste prekršili zakon?
Teško – i vi i vaš prijatelj imate karticu sa naplatne rampe kod Beograda i jednostavno ne postoji način da se utvrdi na kojem mestu se vama auto pokvario, tj. odakle je prijatelj počeo da vas vuče.
Trebalo bi pokušati sledeće. Pokažete policajcima karticu sa naplatne rampe na kojoj se vidi vreme kada ste prošli kroz naplatnu rampu. Zatim na svom mobilnom telefonu pokažete poziv koji ste uputili svom prijatelju koji je došao da vas vuče, a na njegovom mobilnom telefonu pokažete da je on primio taj poziv i da se poklapa vreme trajanja razgovora. Pokažete i karticu sa naplatne rampe na kojoj se vidi vreme kada je on prošao kroz naplatnu rampu.
Na osnovu toga policajac može da sklopi okvirnu sliku šta se dešavalo, mada to i dalje nije dokaz da iz nekog razloga niste “promašili” nekoliko izlaza sa autoputa. Ako imate jednostavnije ili bolje rešenje, slobodno ga podelite putem komentara.
A situacija je još komplikovanija na motoputu. Tu nemamo čak ni naplatne rampe koje bi koliko-toliko mogle da pruže neku vrstu dokaza. Ali čekajte, ovde imamo jedan važniji problem…
Šta je uopšte taj motoput?
Znamo šta je autoput. A šta je to motoput? Malo vozača zna…
Zakon nam objašnjava da je motoput „državni put namenjen isključivo za saobraćaj motocikala, putničkih vozila, teretnih vozila i autobusa, sa ili bez priključnih vozila i kao takav obeležen propisanim saobraćajnim znakom“.
Takođe u zakonu piše da se na motoputu ne sme voziti brže od 100 km/h, a na nekim deonicama je maksimalna brzina dodatno smanjena saobraćajnim znakovima. Uglavnom, zakon je dao prilično „slabu“ definiciju motoputa (u smislu broja traka, postojanja zaustavne trake, fizičke odvojenosti „smerova“, denivelacije…), tako da praktično možemo da se oslanjamo samo na saobraćajne znakove da bismo znali da smo na njemu.
Između ostalog, na njemu ne smeju da se nađu pešaci, biciklisti, pa čak ni motorna vozila kojima je maksimalna brzina manja 50 km/h – što znači da na motoputu ne smeju da se voze ni mopedi.
