U dobru i zlu, u zdravlju i bolesti, sve dok vas smrt ne rastavi. Tako kažu. Tako i bude. A gde je tu ljubav? Ima je u tragovima kao orašastih plodova u čokoladi. Nazire se. Upozore vas da će je možda biti da se ne iznenadite, ako vam zapne u grlu. U protivnom je to brak iz drugarstva, poštovanja i zajedništva koji su stabilniji i dugotrajniji od ljubavi. Ono što si voleo ostalo je u prošlosti. Euforija ne traje duže od nekoliko noći, a zaljubljenost ne duže od nekoliko godina. Jedan muškarac mi je nedavno rekao i da je to tačno četiri. Nakon toga sve postane isto pa se i sam zapitao zašto težiti tome da oženiš tu koju voliš, kada možeš izgraditi drugarstvo sa nekom sasvim novom. Poštovati je i deliti s njom trenutke radosti zajedničkog odgoja dece, buđenja udvoje i sigurnosti da ostariti sam nećeš.
Tako da se računica svede na prostu potrebu čoveka da ima nekoga da mu dohvati čašu vode. Neki to zovu logičnom potrebom za nastavkom loze, a neki sebičnom odlukom da ne ostariš sam. Kukavički je to pomalo, jer je nalik na zatvaranje ptice u letu, tvrdeći da ona nema krila, ali da će svakodnevno imati uslove za život. Hranu i vodu pa čak i cvrkut nekih drugih ptica. Imaće i pogled na nebo, ali ga dohvatiti neće. Neko će reći da je besmisleno i težiti mu, ali ako je neko leteo jednom ili više puta za vreme života, znači li to da sada stvarno treba da zaboravi leteti?
Navodno da, jer svedočimo brakovima iz poštovanja, prećutnim agonijama decenijama, jer i kad se varaju, oni se ne razilaze baš iz tog poštovanja. Prema čemu je to poštovanje? Ako zajednička deca i nekretnine, ali i strah od samoće znače svete zavete braka, onda je bolje nikada se ne venčati.
Velike ljubavi se vole, srećni trenuci pamte, a samo tuga ima sva tri vremena. Prošlo, sadašnje i buduće. Zato se češće i sećamo svega što nas je bolelo. Sreću u tom trenutku živimo, a nikada se dovoljno prisetiti ne možemo kako je to bilo osetiti je. Ljubavi koje oduzimaju dah često oduzmu i zadnji pa je teško izreći sudbonosno da ili razmišljati o budućnosti, jer velike ljubavi se ne promišljaju. A male se venčaju, kako bi vremenom godinama “bračnog staža” kompenzovale nedostatak velike emocije.
Neke od njih demantuju navedeno dakako i nikada nijedna teorija nije smišljenja sa ciljem generalizacije, ali izuzeci često potvrđuju pravilo da većina bude takva. To negde ima i smisla, jer pre ili kasnije potrebno je naći balans sa nekim ko je dobar drug, odan i pošten, dobar čovek. Lepe su to osobine, lepa priča, ali najčešće se koriste za opise onih koji niste stigli dovoljno zavoleti. Ili pak jeste, svesni da su to emocije i osobine koje čoveka čine poželjnim.
Uspomene služe kao ogrev u hladnim bračnim noćima sa nekim ko je sve to, a opet ništa nije.
