Brak je mesto na koje ljubav dolazi da umre: Da je mene pitao, Tolstoj bi ovom rečenicom započeo Anu Karenjinu. Međutim, em nismo savremenici, em i da jesmo ne verujem da bi se mojim savetima vodio, tako da moja misao ostade meni da ne znam šta ću s njom.
Razmišljam ovih dana o međuljudskim odnosima intenzivno. Zašto smo toliko emotivno oštećeni, zašto sve veze toliko lako pucaju, zašto nije kao u vreme naših majki i baka, kada je brak bio brak, a razvod više incident nego svakodnevna pojava? Neki će reći dobro je to, niko nikoga ne treba da trpi, ali u ovom vremenu u kom mi danas živimo obesmišljeno je sve. Sve je prolazno, svi smo zamenjivi. Niko nikome ne prašta, tolerancija je maltene nepostojeća. Heeej, čuj ja da trpim – ja – da trpim tebe – pa ti …. (niz stvari koje te nerviraju kod partnera) – mogu takvog naći na svakom uglu, ćao. I nađeš. Uglavnom još gore nego što si imao.
Razmišljam, šta uništava ljubav? Kako dvoje ljudi koji su se voleli i želeli sve zajedno uplove u rutinu? Kako im odnos postane opterećenje, a ne zadovoljstvo jer su tu gde jesu i imaju jedno drugo za sve što im padne na pamet? Da li biramo pogrešne ljude ili su svi pogrešni jer mi nismo načisto sami sa sobom šta zapravo želimo i koliko smo spremni sebe da uložimo da bi jedan odnos uspeo?
Duboko verujem da svaki emotivni odnos dvoje ljudi ima jedan momenat, momenat koji najčešće prođe neopaženo, umesto da se pale rotaciona svetla i sviraju sirene za uzbunu, momenat kada se oglušimo na potrebe partnera. Pomislimo ma boli me uvo, ne mogu da se zamaram time. Momenat kada sitna pažnja umre. I kad se desi prvi put, drugi je lakše, a treći dođe sam i… nastavi niz, ponovo. Imaš toliko mozga. Postaneš bahat. Briga te. Tada ljubav umire.
Uvek sam mislila da je brak divna zajednica, jer imaš doživotnog najboljeg druga, imaš kome da dođeš kući i prepričaš dan. Imaš s kim u kupovinu i da gledaš film i da imaš seks i da ogovaraš komšiluk i da kuvaš i da sve što pomisliš. Jeste. Ali za takav odnos treba truda. Kao da zidaš kuću, a svaki dan stavljaš po jednu ciglu i obložiš je obilato malterom, da bi se sledeća dobro zalepila i da bi čvrsto stajala ta građevina. Zapravo pojma nemam da li se tako zida kuća, ali zvuči mi logično. Dan bi u mojoj pretpostavci bio cigla. Malter bi bile sve emocije koje utkaš u njega. Prećutiš grubu reč iako ti dođe ne da je kažeš, nego da vrisneš. Zagrliš i kad ti nije do toga. Poljubiš, jer to drugo biće si ti birao, baš takvo nesavršeno kakvo jeste, tvoje je. A i lakše je poljubiti i zagrliti, nego biti besan, ćutati ili se svađati. Pomogneš iako bi radije podigao noge na tabure i vrteo neku aplikaciju. Tako bi valjda trebalo da bude, kad bi želeli da se trudimo.
Ali – ponovo pitanje – čemu trud i rad na odnosu, kad su partneri promenljiva u jednačini? Idemo dalje. Drugi, treći, peti. Svakom daš mrvicu sebe, nikome celinu. Umreš, a da se nikad potrudio nisi da živiš zaista u paru. Ili još gore, životariš. Tu si, a nisi. I to se valjda broji?
