Tek što me je pogledao, psihoterapeut mi je rekao da sam opasna osoba – počinje svoju ispovest Zara Beri za Elite Daily.
Imala sam 24 godine i umesto da ove reči shvatim dobronamerno, uvredila sam se do srži. Kako, dođavola, neko ko me prvi put u životu vidi može nakon samo 20 minuta razgovora da zaključi tako nešto? Kako mogu biti opasna? Po koga? Po čemu se to vidi? Vodila sam sasvim normalan život, radila, imala prijatelje i nisam na njih loše uticala (barem ne pre 2 noću).
Čak nisam mislila ni da izgledam opasno (tada moja svest o sebi nije bila još dovoljno razvijena). Mislila sam da sam daleko od onih devojaka koje furaju heroin-šik fazon sa ispranim tenom, ožiljcima na telu i kolutovima oko očiju – izgledala sam sebi sasvim normalno i obično. Možda sam bila malo mršavija za svoju visinu, ali sam to smatrala genetskom predispozicijom.
Takođe psihoterapeutu nisam priznala neke svoje loše navike, poput povremenog povraćanja nakon jela, nisam imala čak ni upadljivu frizuru koja bi odavala da u trenucima očaja hvatam makaze u ruke kao neka ludača.
Zahtevala sam da mi objasni šta misli pod tim “opasna”. Rekao mi je da sam izuzetno samodestruktivna, ali da to veoma dobro krijem.
Platila sam seansu, okrenula se i nikad se više nisam vratila u tu ordinaciju. Narednih 5 godina sam provela singl. Bilo je varnica tu i tamo, ali ničeg dovoljno ozbiljnog. Kao da sam namerno birala ljude za koje ne bih mogla da se vežem. Nastavila sam da živim u poricanju.
Mada nisam imala nikakav problem da gradim bliska i topla prijateljstva, moj ljubavni život je bio sušta suprotnost tome – potpuno površan. Pored toga, lako je sa prijateljima biti povremeno na distanci kada ti naiđe žuta minuta i osećaš se tužno, depresivno. Jednostavno im kažeš da si previše zauzet za druženje.
Bila sam jedna od onih osoba koje izlaze u društvo samo kada su super raspoložene. Svi su me poznavali kao vedru i zabavnu osobu. Nikome nisam dopuštala da vidi moju “mračnu stranu”.
Nisam ni sanjala da je upravo u tome ključ svih mojih ljubavnih neuspeha. Kada si kraj osobe koja te voli, takve stvari jednostavno ne možeš da sakriješ. Ne možeš krišom da gutaš antidepresive, plačeš sklupčana ispod kuhinjskog stola ili stojiš razmazane šminke zagledana u nebo po celu noć, povraćaš nakon jela i gadiš se svog odraza u ogledalu, ne možeš da sakriješ strah kad si uplašena. Kada deliš svoj čitav život (i životni prostor) sa nekim, on te vidi onakvu kakva zaista jesi – i u dobrim i u lošim fazama.
Nisam želela da za moje loše faze iko zna.
